Светиња за другове из детињства: муслиман који је у тишини обновио православну цркву

Месуд испред православне цркве коју обнавља у селу Осредак. Фото: скриншот ЈТ видеа

Недавно прославивши празник св. апостола Петра и Павла, желимо да вам испричамо причу о човеку, муслиману, који је 2011. започео обнову рушевног православног храма у свом селу, где више нема православних. Решио је да се ту не заустави.

Мада овој причи има неколико година, сматрамо да је више него заслужила да се са својим актерима нађе међу догађајима и људима о којима пишемо.

Јер ово што је овај човек учинио – записано је и на небу. Утолико више што смо у ситуацији где се све више тамних облака навлачи са свих страна и сваки зрак светлости је више него добродошао.

Месуд Керановић, човек, супруг и отац двојице синова, муслиман по вери, а у последњем рату двапут рањен као борац војске БиХ – одрастао је у селу Осредак у Цазину, у околини Бихаћа.

У том селу су до рата 1992-95. живели и муслимани и православни.

Испрва од својих средстава, уз дозволу СПЦ и њихова упутства започео је обнову зграде старе православне цркве у свом селу. Нешто касније, почео је да добија помоћ од донатора из иностранства – Срба који су из тог краја. Али, све време сам, само уз помоћ породице, радио је на обнови.

Црква је до тада једва стајала, тешко оштећена, још од рата.

Када је рат прошао и почело расељавање Срба из тих крајева, они су морали да оду, а за собом су оставили цркву и православно гробље старо три века и све што су имали.

Месуд на православном гробљу старијем од три века, које сам одржава и уређује. Фото: скриншот ЈТ видеа

Напукли зидови старе цркве готово су се раздвојили и пали. За обнову није наишао на одобравање мештана и радио је сам. Месуд, његови синови Менсуд и Самир и њихова мајка, Месудова супруга Фатима – проводили су на том послу сваки слободан тренутак, док нису завршили обнову.

Месуд је рекао да му је у томе помогло то што је некад радио на грађевини. Радио је неколико пута на изградњи цркава, али не би могао ништа да му свештеници СПЦ нису помагали како да одређене послове уради исправно. Много шта што није раније знао, научио је током обнове. А и двојица синова, од којих је један студирао и завршио грађевину грађевину, били су пуни идеја и свесрдно помагали.

Упитан зашто, он је рекао да живи ту више од четири деценије. Сећа се детињства, кад се играо са свом децом из села око те цркве, и да тада није било никаквих подела. Рата се сећа као великог зла које је поделило људе. И жали због тога, не жели да се икад то понови.

„Почео сам с овим послом, јер ми се једноставно јавила потреба и осјетио сам да би ово требало да урадим. Знате, ја немам баш лаку животну причу. Мучио сам се, борио у рату, чак сам био и рањаван. Онда, сви ти пријатељи од којих ме је живот раздвојио... Било је много туге. Сваког јутра гледам наше и њихово гробље, које одјекује подјелом на нас и њих. Они су сад негдје далеко, отишли су због рата. Сви смо ми заправо само људи и то је оно што између осталог желим да покажем овим што радим“, рекао је Керановић за Nova.rs.

Расељени Срби долазе да обиђу место где су некад живели, и тад стану и причају с Месудом. Месуд се сећао да му је сметало што у тим тренуцима иза њих стоји рушевина, јер је то ипак светиња тих његових другова из детињства.

Завршивши обнову цркве, Месуд је решио да уређује и вишевековно православно гробље, које се исто тако нашло у жалосном стању откад су Срби напустили Осредак. Од тада га, као и три муслиманска гробља, два пута годишње доводи у ред, сам.

Нажалост, ни тај пројекат није добио конкретну подршку од стране мештана. Ипак, ситуација се знатно изменила кад је Месудова дирљива прича обишла регион.

Месуд каже: „Ако се догоди и 1% од оног што ми желе православни, биће одлично!“

Тад се огласило и удружење расељених Срба с позивом да помогне у обнови Цркве Светих апостола Петра и Павла у селу Гата, између Бихаћа и Цазина. Почели су да прикупљају средства за обнову.

Месуд је пристао, али су морали чекати због пандемије.

Пре рата, у Гати се традиционално одржавао велики народни збор за Илиндан. А 2022, српске избеглице су се припремале да поново дођу и обележе тај дан.

Крајем јула 2022, Месуд је са синовима и радницима очистио црквено двориште и унутрашњост храма, који су били претворени у рушевине због рата и запуштености. Почели су припреме за обнову крова, како би спречили даље пропадање.

Али три-четири дана након постављања грађевинске скеле, неко је украо металне подове, због чега је скела постала неупотребљива.

Одмах су пријавили крађу. Месуд је сам покушао да открије ко је иза тога, и убрзо је нашао ко би то могао бити. Касније се испоставило да то јесу били ти људи.

Босанска полиција је само сачинила записник након пријаве. Узет је видео-снимак из школе поред разрушене цркве — на ком су се јасно видели датум, време, починиоци, сам чин крађе, па чак и комби који је чекао да их одвезе са украденим скелама.

Иако је идентитет починилаца били познати, дуго се ништа није дешавало — власти нису реаговале. Чак и након идентификације, цазинска полиција није предузимала ништа.

После неког времена, Месуд се обратио полицији Унско-санског кантона. Тамо су га пуних сат времена одвраћали од подношења писане пријаве и сведочења. Рекли су му да ће, када преда документе, све опет доћи код њих и ништа се неће променити.

Покушао је да уради нешто преко пријатеља у власти. Иако су они разговарали са министром унутрашњих послова кантона и полицијским комесаром — напретка није било.

Једног дана, његов син Нермин добио је позив од саветника градоначелника Цазина, који му је рекао:
„Никада нећете довршити ту цркву!“

Обнова цркве је стала. Од тада, Месуд више није чуо ништа од донатора. И они сами су остали без средстава.

Месуд каже да су сви његови познаници у Бихаћу и Цазину подржавали његов подухват. Нико му није рекао ни једну лошу реч, осим неких који су по друштвеним мрежама писали свашта.

Једном је за ТВ Уна рекао:

„Људи на то гледају као на часно и поштено дјело. То је светиња! Била то џамија, црква или катедралаа – то је Божја кућа, у њој се неко моли. Сви вјерујемо, и то треба поштовати. Сви смо људи... Десило се шта се десило, једни смо другима зло урадили. Нема ти јеси, ја нисам. Исто нам говоре већ 30 година, а живот иде. Долазе друге генерације, које трују мржњом – углавном вјерском и политички. Али оставите то на страну. Нека то рјешава историја, закони, суд, правда. На крају ће Бог ријешити... Живот иде даље. Ја своје поштујем и гинем за то. Али исто тако и православац и то му не могу замјерити. Морамо да радимо на томе да наша дјеца никада не прођу и не доживе оно што смо ми. То ко је доживио, зна како је и о чему причам.“

Надајмо се да ће оваквих светлих примера — људи који су схватили да ратови доносе само зло и разарање и који у људима пре свега виде човека као самог себе — бити све више.

Раније је СПН писао и о муслиманима који су по православном обичају сахранили јединог православца у селу који није имао фамилије.

Pročitajte takođe