Злочини без казне: живе ране на срцу Србије (3. део)

Живорад Симић, син убијеног Трајана, стоји са свећама за време парастоса. Фото: скриншот ЈТ видеа

Још један Видовдан је за нама, само овај пут, на прослави – осим архијереја СПЦ, људи из народа и локалних политичара – није било представника власти Србије.

Нисмо ни очекивали да „косовске власти“ дођу да одају пошту на Газиместану. Ипак, нису нас изненадили – били су присутни, у виду полиције која је хапсила присутне Србе редом: од деце чије им се мајице нису свиделе, преко људи који су носили заставе и певали. Све до политичких представника косметских Срба.

Вратићемо се оним догађајима који су нам послужили као повод за овај преглед догађаја на Космету.

Баш у тих седам-осам дана пред Видовдан, постоји низ потресних и трагичних годишњица. Ти догађаји варварски су и страшни, у било које доба у историји, тим боље у зору 21. века.

Ипак, „кривац“ који ће испаштати се зна, априори – мали, обичан српски човек, и наравно – његова Црква, која је била и остала уз њега.

III део: Четворица браће мученика из Сливова

Убиство браће Симића, зверски мучених и убијених, догодило се пре 26 година, 20. јуна  1999. Тројица рођене браће Симић – Трајан (70), Живојин (63) и Димитрије (67), и њихов брат од стрица, такође Живко (70) мучени су и убијени у својим кућама у селу Сливово, општина Ново Брдо, у зони тадашње одговорности британског КФОР-а.

Као савесни домаћини, којима су и комшије Албанци и британски КФОР гарантовали безбедност, четворица Симића остали су да брину о својој вековној дедовини и благу, да не пати гладно и жедно.

Њихова за живота тешко измрцварена тела само су бачена затим у шуму.

До данас, за то зверство не само да нико није одговарао, већ под изговором недостатка доказа није покренута чак ни истрага о том варварском злочину – било од стране тзв. „косовских“, било од стране међународних институција.

Четвороструко убиство почињено је непуних десет дана по повлачењу српске војске и полиције, док је британски КФОР – по истом том Кумановском споразуму дужан да штити цивиле и разоружа терористичке банде (своје саборце за време бомбардовања) – стајао по страни, не реагујући.

Живорад Симић, Трајанов син, с неколико породичних пријатеља и свештеником Дарком Маринковићем, дошао је на место убиства да присуствује парастосу на годишњицу погибије својих најрођенијих, јавља радио Ким.

То место данас обележава само крст од грања.

„Они овде нису убијени, они су овде само донети. Поред куће су убијени, зато што британски КФОР није пуцао. Они су одрани, вађени су им бубрези, мој отац је расечен... Живојин је био најмлађи, пружао је отпор, колико је убода имао, толико је и цигарета угашено на његовом телу“, с тугом се присећа Живорад.

Косовска полиција му је, како каже, саопштила да – будући да немају захтев, не могу покренути поступак, јер немају ништа од доказа.

Живорадов захтев и фотографије које је понудио као доказ да се десило убиство нису чак ни узели у обзир.

 „Као и сви други хришћани били су уверени да ником ништа нажао нису учинили и да с пуним правом могу погледати сваког у очи, јер се немају чега постидети. Међутим, на данашњи дан, њихова тела пронађена су масакрирана. Најтужније је то што и данас, четврт века након тога, чекамо правду“, рекао је Марко Марковић, директор Архива Косова и Метохије.

Архив јужне српске покрајине, који се после 22 године изгнанства из јужне српске покрајине вратио тамо 2021, између осталог, чува сведочанства и документе и о оваквим догађајима у животу Срба.

Марко Марковић је додао да су браћа Симић мученици у реду с другим страдалницима с Космета.

Равнодушност и нечињење институција

Помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију Владе Србије Игор Поповић рекао је да је то трагедија једне породице, али и опомена за све институције, нарочито међународне мисије присутне тад на Косову и Метохији.

Он је додао и да се Канцеларија као институција огрешила о породицу Симић, јер се њихово страдање „није довољно достојанствено обележавало“.

„Њихова жртва није мања од жртве страдалника из старог Грацка, аутобуса Нишекспреса у Ливадицама код Подујева и убиства деце у Гораждевцу 2003. године“, додао је он.

Уз више знакова питања због изјаве Игора Поповића – ништа мање него због човечности и савести оних који дозвољавају слична зверства – овде ћемо подсетити на неке случајеве отмица и убистава Срба од стране албанских терориста из ОВК, с посебним нагласком на оне после уласка контингента Кфора на територију Космета.

(крај трећег дела; читајте први, други и четврти део)

Pročitajte takođe