Злочини без казне: живе ране на срцу Србије (2. део)

Манастир Св. Тројице, село Мушутиште (Сува Река), Косово и Метохија, срушен у јулу 1999. Фото: "Распето Косово"

А догодило се: вакуум су испуниле терористичке банде, које су имале иностране покровитеље пре, за време, и после ратних дејстава. Оне су наставиле свој крвави пир и одмазду над ненаоружаним цивилима с новом јарошћу.

То говоримо зато што се велики број крвавих злочина над цивилима десио услед нереаговања међународних „миротвораца“.

II део: Крвави пир терористичких банди

Мржње и поругања нису били поштеђени ни духовно-историјски споменици Срба, од којих су многи светска духовна баштина под заштитом Унеска. Ако су успели да преживе.

Страдало је све – од манастира и храмова старих стотинама година, до кућа, личне имовине и људи. И не само Срба, већ и многих Албанаца, које је ОВК из било ког разлога почела сматрати непријатељима.

И све то је само наставак политике албанизације и исламизације тог региона, која се с нарочитим интензитетом и свирепошћу одигравала читав 20. век, нарочито од ослобођења од Турака.

Пошто се овде нећемо бавити појединачним примерима уништавања духовне и културне баштине, навешћемо званичну статистику Епархије рашко-призренске, објављене у издању „Распето Косово“ СПЦ.

Званична статистика каже да је 1999. на Космету постојало 1446 насеља, а да је научним истраживањима у 19. и 20. веку установљено да на тој територији постоје 162 споменика изузетног културног значаја, осим којих постоји и 500 објеката који су проглашени за споменике културе. Постојало је и више од 1400 регистрованих објеката културног наслеђа српског народа на Косову и Метохији.

Уз највеће драгуље српске и – без лажне скромности – светске баштине – који је дужи од списка Унеска, активно су грађене и мање цркве, капеле, храмови, подворја, док је српска властела штедро даривала манастире десетинама села, шума, пашњака, мануфактура...

Списак најзначајнијих споменика који су уништени пошто су терористи почели слободно да се крећу по Косову и Метохији, по списку СПЦ броји укупно 107 споменика: 32 у зони одговорности Италијана, 30 у зони одговорности Немаца, 25 у зони одговорности САД, 12 у зони Велике Британије и 8 у зони Француске.

На том списку споменика, најмање оштећени су храмови у трећој фази уништења, њих 9. То значи да су пострадали као резултат оружаних дејстава (бомби и граната), да је покретна имовина опљачкана, да су књиге, иконе, намештај и реликвије однесени или уништени од доласка међународног контингента Кфора, као и да су светиње оскрнављене. Што траје до данас.

Мошти светаца, престоли, олтари, иконостаси и сакрални објекти постали су понекад „лична својина“ неких албанских породица. Рецимо, Богородица Љевишка (саграђена 1306-1307, светска баштина Унеска) доживела је такву судбину.

То су најмање оштећени споменици.

Сви остали (њих 99 на том списку из 2001) најмање су још и спаљени. А даље, дизани су у ваздух, пљачкани су комади материјала – камених скулптура, детаља фасаде, капитола, фрагмената фресака и свега осталог.

У осмој, последњој фази разрушења, територија се рашчишћава и уништавају трагови да је споменик уопште и постојао.

Острашћени злочинци ОВК нису поштедели чак ни стари бор цара Душана, посађен 1336. Посекли су га и потом још и спалили.

Нису штедели ни српска гробља.

Укратко, план рада на затирању сваког трага постојања Срба на том простору очигледно је разрађен с запањујућом темељношћу и спровођен тачно, непоколебљиво и немилосрдно – све до данас.

О томе сведочи не само невино проливена крв, већ и то што и после више од четврт века – нико није одговарао за те злочине, чак и кад се починиоци знају поименце.

(крај другог дела; читајте први део, трећи део)

Pročitajte takođe