Српска труба - символ тријумфа над страдањима

Дејан Петровић. Фото: скриншот ЈТ видеа

Друштво, браћо и сестре, на ноге лагане!

У понедељак почиње Петропавловски пост, на који желимо да вас подсетимо. Али и да искористимо ову прилику да се  заједно са вама порадујемо животу - разиграно и раздрагано! 

А шта боље него мало традиционалних српских трубача, с традиционалним српским колом у фјужн варијанти с роком?

Сложићете се – неочекивана комбинација. Усудићемо се да кажемо – изванредна, а надамо се да ћете је и ви исто  оценити.

За наше читаоце који не знају како је настала „српска труба“ – тачније, српска трубачка музика, ево кратке приче, најкраћег објашњења које нам је успело.

И она (прича) је, као и сва наша историја, нераскидиво везана с ратним вихорима и рађањем из пепела, сваки пут изнова, од спаљене земље.

Пошто би се ратници вратили из ратова и све битке биле завршене, заједно с домовима, летином и обично свом имовином – на згариштима су догоревали и сви музички инструменти. И, једино што се могло наћи биле су војничке трубе. Уз свирале од прућа, на њима се могло свирати. Гласови су се, као најсавршенији, Богом дани инструмент – чули пре свега на богослужењима, јер народу није било до песме у то време.

Али, труба, музика је лечила, помагала, умела да „продрма“, пробуди борбени дух и врати у реалност, где се морало радити и обнављати све, испочетка. И зато је то српска труба, неодвојива од нас и заувек вољена.    

На страдања нашег народа гледамо из угла оне старе изреке, да се Руси спасавају молитвом, Грци милостињом, а Срби – постом и страдањем.

У руској традицији постоје дугачка, прелепа богослужења, вишечасовне молитве, бдења која трају по целу ноћ с појањем које, без икаквог претеривања, звучи надземаљски. Ко год је икад био на богослужењу, рецимо у Тројице-Сергијевој лаври, зна да се после тога ни зуб руске зиме не осећа ни дубоко ноћу.

Грци дају милостињу и не гледају колико је то – у то смо се лично уверили деведесетих година, кад се све око нас претворило у безизлаз, као што каже владика Данило у „Горском вијенцу“ – „нада мном је небо затворено, не прима ми плача ни молитве“. Тад је толику утеху доносио тај братски додир по рамену – та пружена рука. Осећали смо да нас Грци воле, да нам помажу као род најрођенији.

Стварно, десна рука није знала шта лева рука ради, кад су помагали. Нека им Бог сваким добром врати њихово добро.

Онај ко познаје најдубљу тугу је неко ко истински уме да се радује. Тај неко уме и кроз песму да плаче, и кроз жалост да пева. Опет као што владика Његош каже – „чашу меда јошт нико не попи, док је чашом жучи не загрчи“...

И зато, ево нашег меда.

С неким новим инструментима и звуцима и додацима, додуше, али чисте и непромењене суштине, светлог и радосног духа и неодољивог, заразног шарма који вас просто мами да заиграте с нама.

Извођачи су Дејан Петровић и његов Big Band. Назив није случајан, јер Дејан воли да експериментише с нашом традиционалном музиком и музиком из других поднебља, остајући веран традицији изнад свега.

Он је један од златних мајстора Гуче, најмлађи који је заслужио то звање, а затим, с временом, побрао је и све друге награде које су се могле добити.

Овај млади музичар потиче из династије трубача – први у њој трубу је узео његов прадеда, и од тада се труба у његовој породици преноси као наслеђе. С 16 година, кад је остао без оца – са својим младим оркестром достојно носи своје презиме, помера границе и шири видике.

Нећемо овде више дужити, јер ћемо о Дејану писати још и радовати се уз његову музику и даље.

Још само да кажемо – Чачак је и град у срцу Србије, и име једног од најтежих народних кола која се играју у том крају, а и шире.

Овај „Нови Чачак“ нов је по много чему – чућете и сами, мада је композиција стара готово десет година. И надамо се, уживати, као и ми, у овој дивној музици и овом дивном Божјем дану.

И одврните звук до даске!

Pročitajte takođe