Модел међуљудских односа

Photo: blog.wikium

„Позивам вас да живите живот достојан позива који сте примили. Будите потпуно понизни и благи; будите стрпљиви, подносите једни друге у љубави, улажући све напоре да одржите јединство Духа у свези мира“ (Ефешанима 4:1-2).

Једна фраза из апостолског штива, а у њој се крије суштина модела међуљудских односа међу људима – смерност, благост, стрпљење, љубав и стрпљивост. Чини се једноставно, али колико је тешко ово спровести у дело! Цео наш живот је пун сукоба и противречности: са рођацима, колегама, блиским и даљим. Сви смо ми страшно неспојиви. Ништа није у реду, све је погрешно. Ово хронично незадовољство обезвређује сам живот. Толико да нам се понекад више ни не да да живимо. Апостол Павле нам даје једноставан и јасан рецепт како да повратимо радост живота и постанемо срећни.

Све што је потребно је да се отклоне противречности које ремете наш мир. Да бисмо то урадили, морамо разумети једну једноставну ствар. Сви наши проблеми су само на једном месту – у нашој глави.

Када поправимо кров, видећемо да и кровови суседних кућа на неки чудесан начин престају да прокишњавају.

Ова поправка није лака. Почиње са потребом да у сваком тренутку закључамо своје „мишљење“ и „позицију“. Лупаће, викаће о кршењу права, правити бес итд. Али, временом ће се умирити у покорности. Свака мала или велика свађа је као нуклеарни рат у коме нема победника. Није битно ко је у праву или не. Битно је да се изгуби мир душе, унутрашње смирење, а у срцу је ватра. Дакле, какве везе има шта је изазвало пожар или ко је први бацио опушак? Кућа је већ изгорела.

Често о себи мислимо да смо истинољуби и борце за правду, али заборављамо да су сви ратови и револуције, који су довели до милионских мртвих, почели управо борбом за истину и правду. Такође заборављамо да је Бог најнеистинитије и најнеправедније биће на свету. Која је истина у Христовом Распећу? То је највећа неправда која се може замислити. Која је истина у чињеници да Христос умире за незахвалне грешнике? А каква је правда у љубави према непријатељима? Зашто се Спаситељ моли Оцу да опрости онима који Га разапињу?

Бог нема за циљ да успостави правду и законити поредак. Он једноставно жели да нас усрећи. Не само у будућности, већ овде и сада. Дакле, заповести о праштању онима који су нам нанели неправду, љубави према непријатељима, о могућности да се понизимо и волимо – то су рецепти како да постанемо срећни. Нема ту правде, али је очигледна чињеница.

Човек који је стекао љубав према Богу и свим људима без разлике је срећан човек. Он/она нема никаквих унутрашњих противречности или сукоба ни са ким. Али доћи до овог стања није лако. Човек мора да превазиђе „ја“, а ово је тежак крст. Мора се пролити много зноја и крви да се убије самољубље, самосажаљење и осећај супериорности. За хришћанина није важна чињеница враћања правде или истине, али јесте коначни резултат. Резултат може бити само један – мир душе.

Змијски пут који води душу у пакао назива се „расуђивање“. То неминовно доводи до осуде, а потом и до гунђања, љутње и незадовољства.

У расуђивању ми ангажујемо читав механизам свог сопства – логику, размишљање, поређење и расуђивање – али заборављамо да је све то одавно покварено и укаљано грехом. Сва наша умна делатност је грешна и по суштини и по садржају. Наш процењивачки суд је увек пристрасан. Ми га у почетку конструишемо са становишта нашег егоизма и егоцентризма. То је лажно из корена. Зато је послушање у древном монашком предању било усмерено на уништење ове паклене тврђаве. Од монаха се захтевало да испуни послушање без расуђивања. Када би старац рекао: „Иди са ведром воде три километра да залијеш сув штап који вири из песка“, монах би отишао и залио га. Када би старац рекао: „Садите младице дрвећа са кореном нагоре“, монах би их посадио, без оклевања и анализе.

Тако воља човека постаје мека. Стиче се вештина смирења. Нестаје напетост која отврдњава душу. Све што је тврдо брзо се ломи, али мекоћа, флексибилност и гипкост омогућавају да се задржи унутрашњи мир у било којој животној ситуацији. Наравно, да би се стекла таква унутрашња гипкост, потребно је много стрпљења. Ученици мудрих старешина знају само две речи – „опрости“ и „благослови“, и не морају да знају ниједну другу реч.

Ако научимо, макар и донекле, да сагледавамо људе, свет и животне прилике тако да не размишљамо о њима, не размишљамо о њима, већ их једноставно прихватимо смирено и с љубављу као датост, избећи ћемо многе душевне околности.

Важно је научити да волите и праштате, не као да некоме чините услугу и мислите: „Још сам у праву“, већ једноставно по закону духовног живота. Хришћанин не треба да се свађа или сукобљава, јер нас аргументи излуђују. Истини нису потребни трули ослонци наших страствених емоција. Она постоји као непоколебљива чињеница и стање, без обзира ко и како се према њој односи. Суштина духовног живота није у томе да се брани Истина, већ да постане њен неодвојиви део.

Pročitajte takođe