Други косовски бој 1448: Судбоносни окршај хришћана и муслимана

Други бој на Косову. Фото: Википедија

У јесен 1448. године, тачније од 17. до 20. октобра, на чувеном Косову пољу одиграла се друга велика битка која је трајно запечатила средњовековну судбину балканских народа, а о којој се у јавности мало зна. Овај драматични сукоб, познат као Други косовски бој, сучелио је моћну османску војску под командом султана Мурата II и удружене хришћанске снаге предвођене угарским намесником Јаношем Хуњадијем, у народу познатијим као Сибињанин Јанко. Иако се бој одвијао на српској земљи, његов исход имао је далекосежне последице за читаву средњу и југоисточну Европу, коначно учврстивши османску власт на Балкану уочи пада Цариграда и Српске деспотовине.

Историјски и политички оквир овог сукоба био је изузетно сложен. Након крсташког пораза код Варне 1444. године, Хуњади није одустајао од идеје о потпуном протеривању Турака са Балкана. Искористивши сукобе Османлија са Скендербегом у Албанији, Хуњади је мобилисао велику војску сачињену од мађарских племића, ердељских и влашких одреда и немачко-чешких плаћеника опремљених тада најсавременијим ватреним оружјем. Његов план био је да брзим продором преко Србије споји своје снаге са Скендербегом и нанесе пресудни ударац султану Мурату II.

У овој геополитичкој драми, Српска деспотовина и њен владар, остарели и мудри деспот Ђурађ Бранковић, налазили су се у изузетно незавидној и тешкој позицији. Деспот Ђурађ је свега неколико година раније, Сегединским миром из 1444. године, успео да обнови разрушену српску државу и врати 24 града, укључујући и престоницу Смедерево. Свестан да је Србија војно и економски потпуно исцрпљена и да не може издржати нови ратни талас, деспот је покушао да одврати Хуњадија од ризичног похода, указујући на огромну снагу султанове војске и чињеницу да савезници нису обезбедили адекватну подршку са Запада.

Када је Хуњади одбио деспотове савете и са војском ушао на територију Србије, понашајући се према локалном становништву скоро као према непријатељима, деспот Ђурађ је донео тешку, али политички једину могућу одлуку да остане неутралан. Српски владар није могао да ризикује потпуно уништење тек обновљене деспотовине, посебно због тога што су Османлије строго надгледале његове потезе. Деспот је о Хуњадијевом кретању обавестио султана Мурата II, али је истовремено настојао да заштити свој народ од пустошења која су пратила пролазак великих армија.

Султан Мурат II је реаговао изузетно брзо. Прикупивши огромну војску из свих делова свог царства, укључујући елитне јаничарске јединице, спахијску коњицу и вазалне трупе, пресрео је мађарске снаге пре него што су успеле да се сједине са Скендербеговим одредима са простора Албаније. Две војске су се сусреле крајем октобра 1448. године, на истом оном месту где су се педесет девет година раније сукобили кнез Лазар и султан Мурат I.

Сам бој трајао је три дана и био је изузетно крвав. Хуњади је своју тактику заснивао на мобилној коњици, утврђеном логору, топовским колима и самострелима, док је Мурат II искористио бројчану надмоћ и дубоку одбрамбену формацију са јаничарима у центру. Првог дана водиле су се жестоке борбе две коњице без одлучујућег победника. Другог дана, Хуњади је извршио силовити ноћни напад на османски центар, али су јаничари одбили све јурише, док је османска коњица са бокова почела да опкољава хришћанске снаге.

Прекретница се догодила трећег дана, када су влашки одреди неочекивано напустили Хуњадија и прешли на страну Османлија, што је унело хаос у хришћанске редове. Растројена и исцрпљена мађарска војска доживела је потпуни слом. Султанове снаге су пробиле хришћански логор, а сам Хуњади је у општем метежу успео да побегне са бојног поља, остављајући иза себе хиљаде мртвих војника и племића.

Последице овог пораза биле су драматичне за читав регион. Док се преживели Хуњади повлачио кроз Србију, деспот Ђурађ Бранковић га је ухватио и утамничио. Уместо да га преда султану, мудри деспот га је заточио у Смедереву, захтевајући да Хуњади надокнади штету коју је његова војска нанела српском народу и да се одрекне свих претензија на српске поседе у Угарској. Након што су договорени услови одштете и исплаћен откуп, Хуњади је пуштен на слободу.

Након пар година, деспот Ђурађ и Јанош Хуњади су уговорили венчање Хуњадијевог сина Матије Корвина, будућег мађарског краља, и деспотове унуке Јелисавете Цељске. Међутим, нетрпељивост два владара никада није потпуно нестала. Хуњади је наставио борбу против Османлија, стекавши вечну славу јуначком одбраном Београда 1456. године, али је непосредно након те величанствене победе подлегао куги у Земуну. Деспот Ђурађ Бранковић, надживевши свог ривала свега неколико месеци, умро је крајем исте 1456. године у дубокој старости, оставивши Србију на самој ивици коначног пада под османску власт.

Други косовски бој 1448. године коначно је угасио сву наду да се балкански хришћани могу сопственим снагама одупрети Османлијама. Само пет година касније, 1453. године, султан Мехмед II Освајач заузеће Цариград, а убрзо потом, 1459. године, пашће и српска престоница Смедерево. За српски народ, ова битка била је још једна тешка историјска рана на страдалном Косову, потврдивши да је дуго и тешко вековно ропство постало неизбежна реалност.

СПН је раније писао о томе како је пустињак из Црне Реке постао чудотворац и духовни ослонац Космета.

Pročitajte takođe