Мати Ирина наставља традицију соколарства

Мати Ирина и јастреб. Фото: blic.rs

Мати Ирина, једина монахиња соколар у Србији, брине о јастребу у манастиру, настављајући давну традицију Немањића.

 Соколарство се у манастиру развило као потреба за заштитом од голубова, али је постало начин живота и део идентитета тог места.

Смештен у долини реке Милешевке недалеко од Пријепоља, манастир Милешева један је од најважнијих и најлепших споменика српске средњовековне историје, духовности и уметности. У светињи у којој су некада почивале мошти Светог Саве и где фреска Белог анђела изнова одушевљава својом величанственошћу, служи и мати Ирина, једини соколар међу монахињама.

Прича о мати Ирини први пут је од‌јекнула 2023. године, када је ова монахиња за једну емисију говорила о соколарству, док јој на руци поносно стоји јастреб.

Како је тада објаснила, потреба за птицом грабљивицом јавила се када су голубови правили превелику штету у манастиру.

"Пре неколико година имали смо сокола, набавили смо га зато што смо имали пуно голубова ту који баш праве штету у манастиру. И онда смо набавили тог сокола, а отац Неонтије, наш духовник се бавио тим, и ја сам тако мало, помало, почела да се интересујем",- објаснила је са благошћу у гласу мати Ирина.

Како је додала, њој се соколарство јако допало, а када су остали без сокола, дошао је јастреб. Преузевши пуну бригу о њему, постала је главни соколар манастира.

Када млада монахиња данас носи јастреба на рукавици у порти манастира који је подигао немањићки краљ Владислав, то није само занимљивост за медије - то је жива слика која спаја осам векова традиције. Средњовековна Србија била је надалеко позната по узгоју и дресури птица грабљивица, а сами Немањићи су соколарство неговали као једну од најцењенијих дворских традиција.

Милешева дакле, не чува немањићко наслеђе само у камену и фрескама, већ га оживљава у свакодневном животу. Приступ птици остао је исти као и у 13. веку - заснован на стрпљењу, поверењу и поштовању природе.

Јер, соколарство није тек пуки хоби или тренинг животиње, о чему сведочи и чињеница да је на УНЕСКО листи нематеријалне културне баштине човечанства. Реч је о једној од најстаријих и најспецифичнијих вештина у историји човечанства, јер моћна птица грабљивица попут сокола или јастреба се не може потчинити или казнити. Једини начин да соколар придобије птицу јесте постепено грађење поверења.

Томе сведоче и речи мати Ирине, која уз невероватну благост прича о манастирском јастребу и прецизности коју соколарство носи - мерећи у грам када сме да полети, а када не, дозирајући му свеже месо којим га храни и помажући му да кроз то балансира између улоге предатора и човековог савезника.

Соколар мора да научи да чита и најмању промену у понашању птице - ширење зеница, став перја, начин на који држи главу или дах. То захтева апсолутну присутност у тренутку и унутрашњи мир, а сваки пут када соколар пусти птицу са рукавице у ваздух, она је потпуно слободна да оде.

То што се она, након што направи круг по небу, добровољно врати на соколарову руку, представља највећи потврдни доказ остварене везе.

Мати Ирина не "потчињава" дивљину, већ ступа у савез са њом. Кроз њен рад, соколарство у Милешеви није постало сценски реквизит, већ живи подсетник на то како човекова благост и унутрашњи мир могу да припитоме и најнеукротивију природу - природу птице грабљивице у лету.

Раније је СПН писао како је Драгану Митровском уручен Берлински орден.

Pročitajte takođe