У Крагујевцу одржано предавање о Светој Литургији

Предавање протојереја Златка Матића у Крагујевцу. Фото: Епархија шумадијска

У суботу, 12. септембра 2026. у свечаној сали Саборног храма Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу одржано је друго предавање у оквиру седамнаестих Великогоспојинских свечаности.

Предавање на тему „Литургија као предукус Царства Божијег“ одржао је протођакон Златко Матић, редовни професор Догматике са упоредним богословљем на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

На почетку предавања, предавач је заблагодарио Митрополиту шумадијском Јовану, свештенству Саборног храма, професорима Богословије Светог Јована Златоустог, вероучитељима, ученицима, студентима и верном народу, посебно истичући своју дугогодишњу повезаност са Шумадијском епархијом и крагујевачком Богословијом. Говорећи о значају самог предавања у савременом времену, указао је на то да је човек све мање спреман да слуша, размишља и стрпљиво се задржава над неком темом, јер га савремена култура навикава на кратке поруке, брза решења и површну комуникацију. Посебно је упозорио на опасност да технолошка средства почну да замењују истински сусрет међу људима, наглашавајући да је хришћански начин постојања живот „лицем к лицу“ – са Богом, ближњима и целокупном творевином.

„Лажна је комуникација када са својим саговорником не можете да се рукујете, загрлите и целивате“, рекао је, указујући да брзина савременог живота доноси и губитак стрпљења, чекања и способности да се односи граде и сазревају.

Полазећи од тога, предавач је говорио о човеку као бићу заједнице. Тројични Бог створио је човека по своме лику, а будући да Бог није усамљена монада већ заједница Оца, Сина и Светога Духа, ни човек није створен да постоји као изолована јединка. Грех првог човека представља прекид те заједнице: окретањем од Бога човек истовремено губи истински однос са другим човеком, па после прародитељског греха у библијском извештају непосредно следи братоубиство. Савремено доба, како је наглашено, све чешће такво стање не доживљава као рану људске природе, већ га проглашава нормалним, подстичући човека да гледа искључиво себе и сопствену корист. Губитак заједнице са Богом човек покушава да надомести различитим идолима, који данас могу имати другачије облике него у прошлости, али суштина остаје иста. Предавач је упозорио и на опасност да се однос са Богом претвори у трговину, у којој човек пита шта мора да учини како би заузврат добио спасење или Божију наклоност. Такво схватање, истакао је, није хришћанско богослужење. Све се мења када човек не верује само у некакво највише биће, него у Бога Оца, у Бога који воли човека, и у Сина Божијег који је ради човека примио смрт на Крсту. „Таквог Бога не треба умилостивљавати нити се са Њим погађати. Он је већ учинио све ради нас и показао да Његовој љубави према нама нема краја.“

Из те истине произлази и смисао Свете Евхаристије. Предавач је нагласио да сусрет човека са Богом Оцем у Царству будућег века већ сада предокушамо у Светој Евхаристији, односно Светој Литургији. Сам назив Евхаристија – Благодарење – показује да је реч о заједничком делу, јер нема благодарења без заједнице. Литургија је зато пре свега сабрање Цркве, а да би заиста била икона и предокус будућег Царства, она подразумева сабрање верног народа око свога епископа, односно свештеника који служи у његово име. Царство Божије биће сабрање спасених са Светом Тројицом, са Христом у средишту, апостолима, анђелима и свима светима, а оно што ће се у пуноћи открити у будућности Црква већ сада предокуша на Литургији. У том контексту наглашен је и значај свих црквених служби: епископска, свештеничка, ђаконска и служба верног народа не постоје саме за себе, већ једна са другом и једна ради друге.

„Ми смо једно тело, један организам“, истакао је предавач, додајући да се Литургија не може служити без народа Божијег. Зато верни народ на богослужењу није публика, већ саставни део литургијског догађаја, а његово „Амин“ јесте потврда и учешће у заједничком делу Цркве. У том смислу, предавач је нагласио и да се православни хришћански живот не може свести на индивидуалну побожност: „Не може се бити православан од куће“, јер молитва, верски садржаји или уверење да је довољно бити добар човек не могу заменити учешће у живој црквеној заједници.

У завршном делу предавања указано је на јединствени карактер Литургије и на то да у евхаристијском сабрању престају поделе које обележавају историјски живот човека. Крштењем човек улази у нову заједницу у којој националност, боја коже, политичко опредељење, друштвени положај и друге земаљске одреднице нису темељ његовог идентитета.

„Крштен си – брат си. Крштен си – сестра си“, поручио је предавач, наглашавајући да је погрешно одбијати учешће у Литургији зато што се у храму налази неко кога сматрамо недостојним или грешним. Ако је тај други на Литургији, а ми нисмо, он је, како је речено, „на месту где се остварује живот, и то живот вечни“.

Осврнувши се и на савремену праксу медијског преношења богослужења, предавач је отворио питање границе до које најсветије тренутке Евхаристије треба излагати камерама и јавности, подсећајући на древни тајински карактер литургијског живота. На крају је поново указао на недељу као дан литургијског сабрања, дан Христовог Васкрсења и предукус свеопштег Васкрсења и Другог доласка. Хришћани се сабирају да би дочекали Христа, па Евхаристија није само сећање на прошлост, него предокус онога што долази. Управо се у Светој Литургији најпотпуније открива да човек није створен да буде сам, нити се спасава сам, већ је позван да своје постојање оствари у заједници са Богом и ближњима, као предокусу Царства Божијег.

Раније је СПН писао како је у Крагујевцу одржано предавање о осуђивању.

Pročitajte takođe