СПЦ прославила Свете новомученике јасеновачке

Свети новомученици јасеновачки обележени широм храмова СПЦ. Фото: Митрополија црногорско-приморска

У недељу, 13. септембра 2026. на дан успомене Светих новомученика јасеновачких, Архиепископ сарајевско-сребренички и Митрополит дабробосански Хризостом служио је свету архијерејску литургију у храму посвећеном  Светим Новомученицима Јасеновачким у Соколовићима, општина Рудо. Митрополиту су саслуживали: архимандрит Јован (Гардовић), настојатељ манастира Добрунска Ријека; умировљени свештеници: протојереј-ставрофор Милојко Топаловић,протојереј-ставрофор Саво Брадоњић и протојереј-ставрофор Богдан Станишић, као и ђакон Василије Пајевић.

По завршетку свете архијерејске литургије обављен је трократни опход око храма, након чега је Митрополит дабробосански обавио обред освећења славског колача и кољива. Својим присуством и молитвом празнично сабрање у Соколовићима увеличали су бројни вјерници, а литургијско славље, својим надахнутим појањем, украсило је Српско пјевачко друштво „Слога“ из Сарајева, под вођством диригента Стефана Мојсиловића.

У недељу, 13. септембра када наша Света црква прославља Сабор Светих српских просветитеља и учитеља и Свете јасеновачке мученике, служена је Света литургија у подгоричком Храму Св. Ђорђа. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Драган Станишић, уз саслужење проте Гојка Перовића, o. Јована Радовића, o. Блажа Божовића и ђакона Луке Павићевића. За певницом су појали појци хора Светосавник, предвођен хоровођом Ратком Вујачић.

Након примања Светих Христових тајни, поучном беседом сабранима се обратио начајствујући свештенослужитељ, прота Станишић: „Спаси Боже народ Свој и благослови наслеђе Твоје! Овако у данашњем прокимену пјева Црква; овако народ стоји наспрам Бога нашега Исуса Христа – моли се: Спаси Боже народ свој.“ Осврнувши се на Јеванђеље у којем Христос на питање шта треба да чинимо да задобијемо живот вечни, наводи две заповести, које су закључак оних десет Божијих заповести: Љуби Бога свим срцем својим, свом душом својом, свим бићем и умом својим и Љуби ближњега свога, као самога себе, прота је истакао да од тог времена до данас, Црква Божија још присније, непосредније и узвишеније изражава и наглашава шта треба чинити да се задобије живот вечни.

„А то је  да поверимо сав живот свој и наду човјекољубивом Владици,  да нас удостоји да се причестимо небеским и страшним Тајнама са Његове свештене и духовне Трпезе , са чистом савешћу, на отпуштење грехова и на заједницу Светога Духа, на наследство Царства небеског. Спасење је  у томе не  само да знамо заповести, већ и да сав свој живот Христу Богу поверимо. Када се каже – врши заповести, то је колико нешто зависи од нас, и тек када још поверимо сав живот свој Христу, онда је то спасење – истинито и право; и оно што је до нас и оно што је до милости Божије.“

Подсетивши на данашњи Апостол, Другу посланицу Светог Апостола Павла Коринћанима, истакао је свако то страдање, као што су страдали мученици у Јасеновцу чији спомен вршимо и чија нас убиства збуњују –  свакога нормалнога човека збуњују, још од времена Каина и Авеља, бива „да се и живот Исусов на телу нашему покаже“ (Кор.4,10).

„А шта је то живот Христов? Током Великога поста и Страсне седмице видимо Христа распетога на крсту, прободенога у ребро копљем . Видимо да је умро, погребен био; видимо да све оно што се дешава и нама, дешава се наслеђу Христовом – то је заиста хришћанство.“

По његовим речима и наша Српска православна црква има да покаже на телу своме – живот Христов, распеће, почевши од Сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем:

„Па онда удари духовни, присилно мењање вере бројних потомака из оне поворке српских сеоба, када је наш народ под притиском латинске пропаганда примао, у једном броју, веру туђу; како каже Његош – и није хтео да се зове како се зове, него је устао и убијао брата; то је све урадио неко од оних прекрштаваних из оне сеобе потомака који су се помутили, смутили  и нису имали вере да страдање схвате као показивање Христовог живота на телу човековом. Кроз данашњу службу спомена  700 000 јасеновачких мученика, ми можемо да схватимо шта је то страдање на правди Бога, да  је то догађај распећа, али и догађај задобијања вечног живота и вечне славе у Царству Христовом.“

Апостол Павле каже: „Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани, али не очајни. Прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени,“ (Кор.10, 8-9) – то је тај историјат хришћанства, свето предање,  то јест Православље.

„Нека би Бог дао, да слободно живимо не плашећи се ничега, знајући да све што се дешава страдално, животворно и славно је у ствари показатељ Христовога живота на телу нашем, телу Цркве којој је глава Христос и којој ни врата пакла неће одолети“, поручио је протојереј-ставрофор Драган Станишић.

Потом су свештенослужитељи приступили благосиљању колача и жита, принесеним у част Јасеновачких мученика. Заједничарење свештенослужитеља и парохијана настављено је у Светогеоргијевском дому.

 У манастиру Светих архангела на Михољској Превлаци, служена је Света литургија. Свету службу Божију са свештенством и верним народом служио је протосинђел Василије, настојатељ манастира Михољска Превлака, који је своју проповед почео радосним поздравом: Христос васкрсе!

„Како величанствено и снажно одзвањају ове речи данас, када наш народ слави оне највеличанственије, највеће у своме роду. И данас, уз Престо Самога Господа, радују се и сви они учитељи и просветитељи који су Реч Божју проносили из вечности у време, који су преводили људске душе из овог временог и пропадљивог у оно вечно и непролазно. Јер Реч Божја јесте огањ који запали ватру у срцу људском, јесте управо она светлост коју Свети Апостол данас благовијести: Да засија светлост у тами. Бог који рече да тако буде, Он засија у срцима нашим. Засијала је у срцима мироносица које су, победивши сам страх, остале код Крста, остале код гроба и биле удостојене да виде и радост Васкрсења и победе Живота. Засијала је та светлост и у срцима Апостола, када се огњеним језицима Педесетнице у њима запалио неуништиви огањ вере, који је потом запалио сву васељену, запалио и наш народ, и у њему дао дивне плодове светитељства — од наших јерараха, на челу са Светим Савом, па кроз све време, кроз многе подвижнике и многе мученике, до данашњих дана и данашњих новомученика, које Црква на овај дан такође прославља: Новомученике јасеновачке и све Новомученике српске“, казао је о. Василије.

Они су, подсетио је, силно испоштовали Реч Господњу и реч Апостола, који благовести да смо понижавани, да смо уништавани, али никада побеђени, никада до краја потиснути; да смо увек васкрсавали и да живот увек, на крају, односи победу над смрћу.

„Зато и данашњи дан, и данашњи спомен на хиљаде, десетине и стотине хиљада мученика пострадалих управо од неправде, од зла, од суровости — они нису символ пораза и немоћи. Они су символ победе, снаге, силе. Они су најузвишенији стубови на којима се ми држимо, јер је у темељу њиховом Христос, Његова истина, Његова снага, Његова љубав. И зато њихово страдање нас не покреће на мржњу и на освету, јер бисмо онда и сами ушли у круг оних мучитеља који су из мржње и учинили такве злочине, и чинили их још од првих времена хришћанства па до данашњих дана. Она нас покреће на сећање, али на молитвено сећање, које је повезано, прожето вечношћу, јер је прожето Христом. Оно нас покреће на љубав и смирење, јер мученици нису мученици само зато што су страдали, већ су страдали са надом и љубављу“, беседио протосинђел Василије.

Као пример навео је Светога Вукашина, који је, док је био мучен, само смирено говорио: „Само ти, дете, ради свој посао“, јер је већ био пун Духа Светога и већ прожет Христом и вечношћу. Зато се ми у данашњи дан, јако свесни неправде и зла којима је овај свет окружен, ипак  са радошћу сећамо њиховог спомена. Јер су они, како је данас у Јеванђељу читано: Ко претрпи до краја, тај ће се спасти, претрпели до краја.

„И они су остали нама тврда упоришта у нашим борбама. Они су нам показали пут истине, пут правде, пут вере, да и наша вера не ослаби у нашим малим искушењима, која понекад превазилазе наше немоћи и наше мале снаге. Али се њима храбримо и њих у помоћ призивамо, и са њима заједно и данас Господу славу узносимо, да нам буду на утеху, на помоћ, на радост и на понос, да и ми у нашем роду имамо оне који су за Христа пострадали, који су и данас, и у својој вечности, заједно и са Светим Георгијем, и са Светим Димитријем, и са нашим Превлачким мученицима, пострадалим кроз сва времена, од првих векова хришћанства до дана данашњег. И да сведоче да је живот победа над смрћу, да је добро победа над злом, да ће Господња реч бити последња. И када овај свет каже све што има да каже, и када изнесе сву своју моћ и силу, на крају историје Црква ће рећи последњу реч овога света: Господ ће доћи, преобразиће овај свет и настаће Царство Божје, које ће победити, и у коме ћемо сву вечност бити, само ако претрпимо ово мало до краја“, поручио је настојатељ превлачки.

На крају Свете службе Божије, као и у свим другим храмовима Митрополије, пререзан је славски колач у част и спомен Светих новомученика јасеновачких, да би и тиме подсетили сами себе и једни друге да то страдање није страдање немоћи, већ пројава Божје силе и моћи.

Обраћајући се сабранима, протосинђел Василије је казао да је крв Светих новомученика јасеновачких и данас семе за многе хришћане и многе од нас, те да је она дала силу и нашем народу овде, кроз тешка времена:

„И оне благословене литије и показивање снаге, силе Цркве, и сабирање свих нас овдје пред Светом чашом, којом смо се и ми напојили Крвљу Христовом и Телом Његовим. И ми смо постали једно са мученицима, са Светитељима, са Апостолима, јер смо сви једном Крвљу прожети — Крвљу Христовом. То је сродство много ближе него сродство по овој пропадљивој крви, коју ми наслеђујемо од наших родитеља, и добре и часне особине, али и оне пропадљиве и оне које нам кроз живот сметају и поробљавају нас. А Крв Христова нас чини слободнима, чини нас вечнима, непропадљивима, чак победницима и над самом смрћу. Нека вам је свима на спасење. Да славимо Свете мученике не само данас, већ кроз све дане свога живота, јер они су заиста своју трку завршили и нама дају јасне путоказе за наш пут ка спасењу.“

На празник Светих мученика јасеновачких служена је Света литургија у Храму Светог Спаса на Топлој и Храму Светог архангела Михаила у Старом граду у Херцег Новом.

Светом Литургијом у Саборном храму Светог Спаса началствовао је протојереј-ставрофор Радич Радичевић, умировљени парох београдски и најближи сарадник балаженопочившег Патријарха српског Павла, уз саслужење сабрата овог светог храма протојереја-ставрофора Владана Пантелића и старешине храма јереја Зорана Миљанића. Сабране у одговарању на прозбе предводио је хор Светог Саве, који је својим појањем улепшао торжество празника, у славу мученика јасеновачких.

Након заамвоне молитве у славу мученика јасеновачких благосиљани су и преломљени принесени славски дарови, а потом се сабранима беседом обратио отац Радич, говорећи на тему прочитаног јеванђелског одељка и значају свештеног помена Светих мученика јасеновачких. Након отпуста подељени су славски дарови вернима на благослов, пошто су приступили целивању светих моштију мученика јасеновачких које се чувају у овом светом храму.

У Храму Светог архангела Михаила у Старом граду Литургијом је началствовао сабрат овога храма јереј Ненад Ковач. Појци при овоме храму, предвођени Ненадом Витомировићем и Јасмином Леповић, појањем свештених химни допринели су свечаности прославе, предводећи и сабране у одговарању на свештене прозбе.

По прочитаном јеванђелском зачалу беседио је отац Ненад говорећи о двема највећим заповестима о којима „виси сав Закон и Пророци“. У тој тајни љубави и трпљења усавршили су се мученици јасеновачки, па сада Небо одзвања песмом са усана невинопострадалих угодника Божијих, међу којима су први у хору деца невина коју су загрлила Небеса у наручју Бога Живога, поручује између осталог у беседи отац Ненад.

Након заамвоне молитве и у овоме храму благосиљани су принесени славски дарови у славу Светих мученика јасеновачких, а верни су потом имали прилику целивати њихове свете мошти које се чувају и у овоме храму. Дарове су након благосиљања преломила деца сабрана у храму, а отац Ненад је затим честитао славу свима сабранома и свему роду српском, који је небесима принио у једном маху на дар стотине хиљада светих мученика.

Свету литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару служио је протојереј Љубомир Јовановић. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Младен Томовић и протојереј Јевгениј Маслов из Кијева. На литургијске возгласе одговарао је хор „Свети Јован Владимир“.

Након што је отац Љубомир прочитао зачало из Светог јеванђеља које говори о томе које су највеће заповести Господње, у којима је садржан сав закон и сви пророци, отац Слободан осврнувши се на овај Господњи одговор једном законику који Га је то питао, казао је да у оних 10 заповести датих Мојсију, прве 4 заповести управо јесу о нашем односу према Богу, а да оних осталих 6 заповести јесу заповести које уређују наш међусобни однос.

„Најлепши примјер држања заповести Божијих, живота у богољубљу и братољубљу дали су нам светитељи Божији, почевши од Мајке Божије, Светог Јована Крститеља, Светих апостола, па редом свих светитеља који од памтивека Богу угодише. А такав диван пример живота по заповестима Божијим, дали су и светитељи из рода нашега. Ми у данашњи дан имамо двоструки празник који је управо везан за нашу помесну Светосавску цркву. Данас је Сабор српских светитеља који се увек празнује обично у другој недељи месеца септембра. Исто тако данас празнујемо и спомен Светих мученика јасеновачких који је одлуком Светог архијеријског сабора установљен да се управо у овај дан (31. август по старом / 13. септембар по новом календару) врши молитвени спомен мученика јасеновачких.“

По његовим речима кроз сву историју Цркве, посебно поштовање хришћани су имали према светим мученицима: „И можемо рећи да је на крви оних првих ранохришћанских мученика утемељена Црква Христова. Наравно на проповеди Светих апостола, али и на мученичкој крви оних који су своју верност и своју љубав према Христу Господу управо својим мучеништвом запечатили. И зато није чудо што су од најранијих хришћанских времена храмови грађени управо на гробовима светих мученика, а и до данас је остала пракса да се приликом освећења неког новог храма у Свети престо, у Часну трпезу, уграђују честице моштију светих мученика. Исто тако и у сваки антимис, у ово платно на коме се служи Света литургија, такође се уграђује честица моштију светих мученика.“

И наш народ, каже прота Слободан, има много светих мученика који су наша нада пред Господом. И колико год ми били слаби, колико падали, посртали, увек нас њихове молитве и њихова жртва, њихова љубав, њихова слобода коју су стекли пред Господом враћа са странпутица на пут који води у живот вечни.

„Мноштво мученика сија светлошћу небеском у нашем роду, почевши од Светог Јована Владимира, у чијем храму се сабирамо и молимо, па све до мученика из наших дана, до Светог мученика монаха Харитона и Светог свештеномученика јеромонаха Стефана, који су на Косову и Метохији мученички пострадали у последњем рату. Њихове су главе одсечене, а њихове су свете мошти засијале небеском светлошћу и њихове молитве греју све нас. У томе мноштву мученика из рода нашега свакако да поосебно место припада и Светим мученицима јасеновачким. То је свакако највећи збор мученика који су заједно у кратком времену пострадали у време крвовог Другог светског рата. Свуда, у свим српским крајевима било је велико страдање, а посебно је оно било изражено на простору фашистичке творевине независне државе Хрватске, која је оснивала логоре смрти, а у тим логорима смрти највећи међу њима свакако је, по броју мученика тамо пострадалих, био логор у Јасеновцу. То је била фабрика смрти. Ту су свакодневно на стотине, некада и хиљаде људи на најсвирепији, најмонструознији начин убијани. Толико је то лудило и толика је крволочност била код усташа, да су се и други нацисти, и Немци и Италијани, и други који су били с њима у савезу, згражавали над монструозношћу начина на које су људе убијали. И не само то, него се тамо десило нешто што нигде друго у историји света није забележено, да су ти монструми имали и логоре за децу. И било је њих више, а кажу да је најсвирепије, најсуровије било у дечијем логору у селу Млака, који је такође недалеко од Јасеновца.“

На крају свог обраћања протојереј-ставрофор Слободан Зековић је подсетио да је пре неколико година, благословом Епископа пакрачко-славонског Јована, који се стара о светим местима у Јасеновцу, о Млаки и о осталим стратиштима нашега народа, Саборни храм добио честицу моштију мученика јасеновачких, коју верни са љубављу целивају:

„А управо та честица моштију коју смо добили јесте из тог дечијег логора. То су дечије мошти. Невине деце тамо за Христа заклане. Невине деце која су заједно са осталим нашим мученицима, као што рекосмо на почетку, наша нада и наш залог за вечност. Њихов спомен не смемо никада заборавити. Увек да се њима молимо, да нас они заступају пред престолом Бога живога, а посебно да се сећамо њих у овај дан када се они саборно прослављају у целој нашој Цркви. Да молитве њихове увек буду са свима нама, а ми да се трудимо да следујући њима и свима светима из рода нашега, очувамо своје име хришћанско, своју веру. Не само да се по њој казујемо, него да се трудимо по њој и да живимо, да бисмо се и ми удостојили заједно са свима њима, свима светима из рода нашега, у сву вечност, радовати се гледању лица Божијега и бити у заједници са њима и са свима светима, који од памтивека Богу угодише.“

На крају Свете литургије, у славу Божију, а у част Светих мученика јасеновачких принети су славски дарови.

На празник Светих мученика јасеновачких, у недељу, 13. септембра 2026. године, у Саборном храму Свете Текле у Даниловграду свечано је прослављен спомен ових светих сведока Христових. Светом Литургијом началствовао је настојатељ храма, протојереј Жељко Ћалић, парох даниловградски, уз саслужење јереја Радула Живаљевића. Литургијске химне појали су чланови Православног братства Светог Арсенија.

На крају светог богослужења освештан је славски колач, који су у част празника принијели парохијани Велибор и Снежана Вукшић.

Празник Светих мученика јасеновачких у Даниловграду се прославља са посебном свечаношћу и због тога што се у Храму Свете Текле чува део моштију Јасеновачких новомученика. По завршетку Свете Литургије, верни народ је са молитвом приступио светињи и целивао мошти светих новомученика.

Раније је СПН писао како СПЦ гради храм на обали реке Јордан.

Pročitajte takođe