Вече сећања на епископа Кирила Митровића уприличено у Будви

На фестивалу „Ћирилицом“ одржано вече сећања на епископа Кирила Митровића. Фото: Митрополија црногорско-приморска

У оквиру десетог Фестивала „Ћирилицом“, 29. августа 2026. у Старом граду Будве, на Тргу између цркава, одржано је вече сећања на епископа Кирила Митровића.

О том знаменитом архијереју, Епископу захумско-рашком, а потом бококоторско-дубровачком, његовој личности и делу, као и о историјским околностима његовог времена говорили су протојереј Александар Лекић, монах др Павле Кондић и Слободан Бобо Митровић.

„Ми се сећамо прошлости, памтимо, помињемо личности и догађаје, а посебно треба да памтимо ове личности и догађаје које су оставиле за собом племенита дела. Оставили су велики траг за собом, и то је императив за све нас – за Цркву, за нас у Цркви, за културу овог народа, посебно у нашем времену када, можемо рећи, преовладава некако култура забаве. Често немамо никакво интересовање за историју и личности, мислећи да то са нама нема никакве везе. И те како има везе, јер поука из живота свих тих значајних људи је поука за наше време, поука за будуће нараштаје који долазе за нама“, казао је протојереј Александар Лекић, старешина цркве Свете Тројице у Будви.

У наставку свог обраћања истакао је да га је, читајући о животу владике Кирила, веома дотакао његов лик, те да се радило о тихом, ненаметљивом и скромном човеку.

„Данас тешко можемо наћи све те врлине. Био је веома одан свом позиву, свом звању. Био је човек који се пуно сам, лично школовао, бринуо о просвети и говорио колико је значајна просвета за све нас. Из његових списа, које треба објавити свакако, можемо видети његову непосредност, искреност у изразу, праву топлину коју требају да имају пастири Цркве. Кад имамо такве особине и врлине пред собом природно је да помислимо о његовом узрастању, о његовом образовању и васпитању. Ко су личности на које је био упућен од свог раног детињства, које школе је учио. То је наравно врло значајно, јер то је формативни период у животу сваког човека. Иако немамо пуно података о томе, у смислу мемоара где би он говорио о себи, о свом животном путу, ипак када видимо ко су све те личности и какав је био његов пут, можемо нешто да реконструишемо и онда да схватимо зашто је он тако велики.“

Заокружујући биографију тог знаменитог архијереја, Будванина, протојереј Александар Лекић је као уредник издавачке установе Митрополије црногорско-приморске, исказао спремност да „Светигора“ буде издавач или суиздавач монографе која би била објављена следеће године, поводом 160 година од рођења епископа Кирила Митровића.

Потом се обратио г. Слободан Бобо Митровић, један од потомака епископа Кирила, захваљујући коме се присутни могли да виде копију његовог портрета, која је у власништву породице Митровић.

Он је нагласио да је епископ Кирило брат његовог ђеда Николе Митровића, са којим је живио у породичној слози и љубави. Замонашио се у манастиру Прасквици 31. августа 1892. године и целог живота се осећао и изражавао као сабрат те светиње. Породица поседује и једну фотографију са посветом манастиру Прасквици.

„Зашто се он определио, у односу на три брата и две сестре, за Цркву, да живот преда вери и хришћанском учењу? Просто једна спознаја да је његова склоност животна више духовна, него материјална, а то слободно можемо поткрепити јер смо имали огромну количину књига које је после рата централна библиотека Црне Горе откупљивала, носила на Цетиње. Дошао сам и до евиденције да се радило о 483 научне књиге. После је отишао у Задар у богословију и тек тада долази до изражаја његова склоност ка хришћанским доктринама, читању, учењу Светог Писма. И то се све дешава међу највећим личностима, највећим умовима тадашњег времена у Цркви – то су канониста др Никодим Милаш и др Герасим Петрановић. Стасати између таквих личности који су и данас непревазиђени умови по свом степену знања, научног изучавања хришћанства и по књигама које су оставили, наравно је велика срећа за сваког младог монаха.“

Подсетивши да се овоземаљски живот епископа Кирила завршио 24. јула 1931. у Котору, Митровић је казао да је Политика на целој једној страни описала све детаље сахране, а што је јако интересантно три адмирала енглеске морнарице, која је тада била у Боки которској, ишли су с народом у колони иза ковчега.

„Све цркве, католичке и православне, са обе стране Бококоторског залива су звониле док је брод носио ковчег из Котора према Мељинама, јер је сахрањен у манастиру Савина.“

На крају је Слободан Бобо Митровић истакао и заслужне за очување имена и дела епископа Кирила, нагласивши да је први који га је поменуо, после скоро 40 година, био о. Димитрије Лакић из манастира Прасквице, који је написао у Српском вјеснику један текст о њему.

„О. Димитрије Лакић је један врло веран, веран ђак игумана Бориса Кажанегре, који је велики ауторитет и дан-данас. Тако да је захваљујући Борисовој причи, о. Димитрије прихватио многе старе детаље и догађаје, и пуно их зна. Морам вам рећи да ни близу све ово не би знали да драги монах Павле, откад је у Цетињском манастиру и сад у Стањевићима, није истражујући црквене архиве у Београду, Котору, Никшићу, наилазио на пуно детаља, докумената које ће, надам се, једног дана претворити у књигу. Осећам потребу да захвалим и Вама, драга Мила Баљевић, што сте ове године у фестивал уврстили и Епископа Кирила. То није само мој осећај захвалности за епископа Кирила, већ је то захвалност мене као грађанина што 10 година не дозвољавате да се забораве неки значајни Будвани.“

Причу о Кирилу Митровићу је заокружио монах др Павле Кондић, дугогодишњи управник Архива Митрополије црногорско-приморске, а садашњи управник Задужбине блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) у манастиру Стањевићи.

„Наш о. Александар је своје излагање кренуо са дивним богословским уводом који је утемељен на Христовим речима, јеванђељским речима: Сећајте се учитеља и добротвора својих. И онда смо кроз путању, коју је описао отац Александар, ко су били учитељи и добротвори Кирила Митровића, па онда кроз његову животну путању, коју нам је изговорио Бобан Митровић, видели како је он испунио и узвратио оно што се научио од својих учитеља, кроз своју свештеничку и епископску службу. Дакле, овде је споменут тај појам који је врло популаран у грађанској историографији – култура сећања. Слободан и ја смо пре 17 година, 2009. почели једно систематско спомињање и подсећање на личност Кирила Митровића.“

Даље је истакао да је изложени Кирилов портрет у ствари само један од три елемента које је Митровић од личног новца урадио. Поред портрета, урађен је и снимак грамате архерејске, из Петрограда од Светог Синода и колективна фотографија свештенства Епархије захумско-рашке, која му је поклоњена када је прешао за пуноправног Епископа бококоторско-дубровачког. Сва три портрета са највећом чашћу, Митровић је уручио Митрополији на Цетињу, владици Јоаникију у Никшићу, за манастир Острог, као у Црквеној општини дубровачкој, црквеним општинама Котор, Будва, манастиру Прасквици, Музеју Српске Православне Цркве у Београду.

„Видите ту свест и традиција која је сазрела и која се тако часно и честито чува у породици Митровић, највише захваљујући нашем г. архитекти Бобу Митровићу“, казао је др Кондић.

Из изузетно богате и слојевите биографије, животописа и делатности Кирила Митровића, издвојио је историјски контекст обнављања архерејске службе у Епархији захумско-рашкој и оно шта је тада млади Кирило примио на своја плећа.

„Децембра 1876. обновљена је Епархија захумско-рашка од делова Епархије источно-херцеговачке Светог оца Василија, они делови који су били ослобођени ушли су у границе Књажевине Црне Горе. Дакле, обновљена Епархија захумско-рашка, и да не отварам сада ту велику тему етимологије, симболике, смисла имена саме Епархије, јер тек то показује колико је у ствари и тадашњи, релативно још млади књаз Никола имао у себи ту свест, са својим сарадницима, да се чува и обнавља средњовековно и потоње српско културно-историјско духовно наслеђе“, подсетио је др Павле, додавши да је та Епархија за првог епископа добила Паштровића Висариона Љубишу, претходног игумана Цетињског манастира и манастира Мораче, првог ректора Цетињске богословије. Хиротонисан је 1877 и био је Епископ захумско-рашки до 1882. обнављајући тешко пострадали манастир Острог, а Митрополит црногорски, зетски и брдски од 1882. до 1884.

Говорећи о архерејској служби Кирила Митровића, посебно је указао на чињеницу да о значају хиротоније личности младог Кирила говори податак да су три најзначајнија митрополита Руске Православне Цркве, петроградски, московски и кијевски, са десеторицом других владика, учествовали у његовој свечаној хиротонији маја 1909. у Александро-невској лаври у Петровграду.

„Погледајте овај портрет Кирила Митровића који на својим прсима има панагију која је дар руског цара Николаја Другог на његовој хиротонији и која је, хвала Богу, сачувана код његових потомака. Колико је скроман видите и по крсту који је са љубављу носио, а који му је посудио митрополит Митрофан Бан – то је напрсни крст Висариона Љубише, који му је био велики учитељ, добротвор и пријатељ. Ето, то су неки детаљи једне врло лепе, сложене и богате црквене, просветитељске и народне службе нашег Кирила Митровића. Ако Бог догодине у ово време да се негде опет саберемо, где ћемо пред собом имати једну лепу монографију у којој ћемо објавити све оно што је сачувано под часним кровом дома Митровића, од документације и сведочанстава везано за живот и рад Кирила Митровића, и ово што смо неколико година скупљали по црквеним и државним архивима“, закључио је монах др Павле Кондић.

Епископ Кирило Митровић је рођен 19. марта 1867. у Будви. Основну школу је завршио у родном месту, гимназију у Котору, богословију у Задру, а потом је студирао теологију у Черновицама. Замонашен је у манастиру Прасквици 31. августа 1892. рукоположен у чин јерођакона од Епископа бококоторско-дубровачког Герасима Петрановића у манастиру Савини 17. септембра исте године, а у чин јеромонаха 11. маја 1894. у Задру од Епископа далматинско-истријског Никодима Милаша.

Био је суплент и професор Богословије у Задру, а потом помоћник у администрацији Конзисторије Епархије бококоторско-дубровачке 1892-1906.
По позиву Митрополита Црне Горе, Брда и Приморја Митрофана Бана, прешао је на службу у Црну Гору и примио управу манастира Острога, 1906. За Епископа захумско-рашког изабран је 27. маја 1908. Архијерејску хиротонију примио је 31. маја 1909. у Александро-невској лаври у Петровграду. За Епископа бококоторског и дубровачког изабран је 7. новембра 1920. с тим да је управљао и Епархијом захумско-рашком у својству администратора до Петровдана 1926. Био је носилац највишег одликовања – ордена Светог Саве првог реда са лентом.
Упокојио се у Котору 24. јула 1931. Сахрањен је у манастиру Савини.

Раније је СПН писао како је манастир Светог Романа Ђуниског торжествено прославио ктиторску славу.

Pročitajte takođe