Навршено је 90 година од упокојења митрополита Антонија Храповицког

90 година од упокојења митрополита Антонија Храповицког. Фото: Епархија будимска

Дана 10. августа навршило се деведесет година од упокојења блаженопочившег митрополита Антонија (Храповицког), једног од најзначајнијих православних јерараха и богослова XX века, митрополита кијевског и галицијског и првог предстојатеља Руске православне заграничне цркве. Тринаестог августа навршиће се деведесет година од његовог опела и сахране у Београду, где његови земни остаци и данас почивају у крипти Иверске капеле на Новом гробљу.

Митрополит Антоније, у свету Алексеј Павлович Храповицки, рођен је 17/29. марта 1863. године на породичном имању Ватагино у Новгородској губернији, у старој племићкој и дворјанској породици. Његов прадеда Александар Васиљевич Храповицки био је сенатор и државни секретар царице Катарине II. Његов син Павел Александрович наследио је значајна имања у Новгородској губернији, а потом их је наследио отац митрополита Антонија, Павел Павлович Храповицки (1834–1888). Иако му је по пореклу и образовању био отворен пут ка високој државној или војној служби, млади Алексеј изабрао је монаштво и служење Цркви.

Још као младић определио се за службу Цркви. Завршио је Петроградску духовну академију, у којој је 1885. године примио монашки постриг са именом Антоније, а потом био рукоположен у јерођакона и јеромонаха. Већ у младим годинама показао је велики дар за богословље, беседништво, духовно руковођење и образовање будућег свештенства.

Био је ректор Петроградске духовне семинарије (богословије), а потом Московске и Казањске духовне академије. За епископа је хиротонисан 1897. године, после чега је служио на више значајних архијерејских катедри. Био је, између осталог, епископ уфимски, архиепископ волински и житомирски, потом харковски и ахтирски, а 1918. године изабран је за митрополита кијевског и галицијског. Његова бројна дела обухватала су питања догматског, моралног и пастирског богословља, библистике и црквеног устројства, а поједина његова богословска становишта изазивала су и значајне расправе међу православним богословима XX века.

Колики је углед уживао у Руској православној цркви најбоље сведочи Помесни сабор 1917. године. При избору кандидата за обновљени московски патријаршијски престо, Антоније је добио 159 гласова, највише од тројице коначних кандидата. Патријарх је потом древним начином избора – жребом – постао митрополит московски Тихон, потоњи Свети патријарх Тихон Московски. Антоније је исте године узведен у чин митрополита.

Револуција и грађански рат потпуно су променили живот митрополита Антонија, као и судбину милиона људи некадашњег Руског царства. После различитих етапа ратних збивања, Антоније се 1920. године поново нашао на Криму, који је тада био под контролом армије генерала барона Петра Николајевича Врангела. Тамо је предводио Привремену вишу црквену управу на југоистоку Русије. После евакуације Крима у новембру 1920. године, руски архијереји, војници и велики број избеглица нашли су се у изгнанству.

Пред руским архијерејима тада се поставило велико питање: како у новонасталим условима организовати црквени живот огромног броја руских избеглица расутих по различитим земљама, нарочито у време када је нормална и слободна комуникација са црквеном влашћу у Русији постајала све тежа.

Још у Цариграду је крајем 1920. године настављен рад Привремене више руске црквене управе у иностранству, на чијем се челу налазио митрополит Антоније. Занимљиво је да је и одлука генерала Врангела да очува организациону повезаност руске војске у изгнанству имала утицаја на схватање да и црквени живот руског расејања мора добити одговарајући облик и заједничко средиште.

Такав дом руски архијереји пронашли су у Србији.

На позив патријарха српског Димитрија, митрополит Антоније је у фебруару 1921. године дошао у Сремске Карловце. Српска православна црква пружила му је смештај и услове за рад у оквиру Патријаршијског двора, док су другим руским архијерејима понуђена места у српским манастирима. За њим су у Србију дошли и други руски епископи, међу којима Анастасије (Грибановски) и Венијамин (Федченков), као и бројни свештеници и монаси.

Од изузетног значаја била је одлука Архијерејског сабора Српске православне цркве од 18/31. августа 1921. године, којом је руска загранична црквена управа примљена под канонску заштиту Српске цркве и омогућено јој је да организује духовни живот руског свештенства и избеглица. У расправи која је претходила тој одлуци важну улогу имали су и угледни српски архијереји, међу којима митрополити Гаврило Дожић и Варнава Росић, као и Свети владика Николај Велимировић.

Управо су зато Сремски Карловци постали једно од најважнијих места у историји Руске православне заграничне цркве.

Од 21. новембра до 2. децембра 1921. године у Сремским Карловцима је, са благословом патријарха Димитрија, одржано велико сабрање руских архијереја, свештенства и верног народа, познато као Први свезагранични црквени сабор, односно Карловачки сабор. Сабором је председавао митрополит Антоније. На њему је створена виша црквена структура у иностранству са председником, Архијерејским синодом и Црквеним саветом.

Након сложених канонских и црквено-политичких околности које су уследиле, Виша црквена управа је 1922. године укинута, а у Сремским Карловцима је образован Архијерејски синод Руске православне заграничне цркве, са митрополитом Антонијем на челу. Тако се током првих година боравка у Србији постепено обликовала структура која ће у наредним деценијама постати позната као Руска православна загранична црква.

Зато се за митрополита Антонија с правом може рећи да је био један од главних утемељивача и први првојерарх Руске православне заграничне цркве. Под његовим руководством Сремски Карловци постали су место из којег су одржаване везе са руским епархијама, парохијама и мисијама широм света, из којег су упућиване архипастирске посланице и у којем су одржавани сабори руског епископата у расејању.

Његов задатак није био само административни. Требало је духовно окупити људе који су изгубили своју земљу, домове и дотадашњи начин живота, и у условима изгнанства сачувати црквеност, богослужење, духовно и богословско наслеђе и осећање припадности заједничкој православној традицији.

Митрополит Антоније и барон Врангел – два лица руског изгнанства у Карловцима

Сремски Карловци тих година нису били само средиште руског црквеног живота. Постали су и једно од најзначајнијих организационих средишта целокупне руске емиграције у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Посебно место у тој историји припада генералу барону Петру Николајевичу Врангелу, последњем главнокомандујућем Руске армије на југу Русије и једној од најистакнутијих личности руског изгнанства. После евакуације са Крима и боравка у Цариграду, Врангел је 1922. године са својим штабом прешао у Сремске Карловце, где је живео и радио неколико година. Под његовим руководством 1924. године организован је Руски општевојни савез – РОВС, који је окупљао припаднике руске војне емиграције.

Тако су се у малим Сремским Карловцима, под гостопримством српске државе и Српске православне цркве, у исто време нашле две личности које су на различитим пољима оличавале судбину руског изгнанства: митрополит Антоније (Храповицки), као средишња личност црквеног живота великог дела руског расејања, и барон Петар Врангел, као једна од најважнијих личности руске војне емиграције.

Управо због тога Сремски Карловци су двадесетих година XX века добили значај далеко већи од своје географске величине. Постали су један од симбола „Русије у изгнанству“ – место на којем се настојало да се, далеко од отаџбине, сачувају вера, култура, историјско памћење и осећање заједништва.

рангел је касније прешао у Брисел, где је 1928. године преминуо, а његови посмртни остаци су 1929. године пренети у Београд и сахрањени у руском храму Свете Тројице. И тиме су Сремски Карловци и Београд остали трајно повезани са судбином најистакнутијих личности руске емиграције.

Руски духовници у Србији – сусрет и прожимање две православне традиције

Сећање на митрополита Антонија неодвојиво је од шире приче о доласку руске емиграције у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

Са избегличким таласом стигли су бројни архијереји, свештеници, монаси и монахиње, богослови, професори, црквени појци и диригенти, архитекте, сликари и други образовани људи. Српска православна црква отворила је за руске архијереје, свештенство и монаштво своје епархије и манастире, а руски свештеници су у наредним годинама служили и српским верницима.

Посебно је значајан био долазак руског монаштва, и мушког и женског. Руски монаси и монахиње нашли су уточиште у бројним српским манастирима и својим искуством, монашком дисциплином, богослужбеним животом и духовним радом дали значајан допринос обнови и јачању монаштва у Српској православној цркви.

Међутим, њихов допринос није био ограничен само на пастирску и монашку службу. Са руском емиграцијом стигло је и богато наслеђе руске богословске, литургијске и културне традиције. Сусрет тог искуства са српским православним предањем допринео је развоју богословског образовања, црквене културе и ширег духовног живота.

Нарочито видљив траг руски емигранти оставили су у црквеном хорском певању. Међу њима су били искусни диригенти црквених хорова, музички педагози и школовани појци. Истраживања Музиколошког института САНУ указују на то да су управо диригенти црквених хорова и музички педагози припадали групи руских емиграната која је оставила нарочито вредан траг у музичком животу Југославије. Њихов рад допринео је развоју хорске културе и упознавању српске средине са богатом традицијом руског вишегласног црквеног певања.

Дубок траг остављен је и у црквеној архитектури, живопису, иконопису и другим областима уметности. Руски архитекти и уметници учествовали су у обликовању међуратног Београда и других градова, али и у пројектовању и украшавању православних храмова. Њихово стваралаштво често је представљало сусрет руског академског и црквено-уметничког искуства са српско-византијским наслеђем.

Тако долазак руске емиграције не треба посматрати само као последицу велике историјске трагедије. За српску средину тај сусрет постао је и време значајног духовног и културног прожимања.

Србија је прогнаним Русима пружила уточиште и нови дом, а они су својој новој средини узвратили знањем, богословљем, монашким и пастирским искуством, црквеном уметношћу, архитектуром, музиком и појањем.

Управо у том светлу треба посматрати и живот митрополита Антонија у Сремским Карловцима – не само као боравак великог руског јерарха у изгнанству, већ као један од највидљивијих симбола дубоке духовне повезаности српског и руског православља у XX веку.

Петнаест година у Србији

Митрополит Антоније провео је у Сремским Карловцима последњих петнаест година свог живота. Одатле је руководио радом Руске православне заграничне цркве, учествовао на њеним архијерејским саборима, водио богословске и црквене расправе, писао посланице и одржавао везе са руским црквеним заједницама широм расејања.

Његови односи са Српском православном црквом били су веома блиски. Српски патријарси и архијереји пружали су подршку руским црквеним избеглицама и њиховој организацији.

Нарочито близак однос митрополит Антоније имао је са патријархом српским Варнавом. У тешким црквеним околностима тридесетих година патријарх Варнава и српски епископат наставили су да одржавају молитвено општење са митрополитом Антонијем и Руском заграничном црквом.

О поштовању које је уживао у Србији сведочи и то што му је 1935. године, поводом педесетогодишњице његовог свештенослужења, патријарх српски Варнава у име краља Петра II уручио Орден Југословенске круне I степена.

Неколико година раније, 1931, Архијерејски синод Руске заграничне цркве доделио му је и почасни наслов „Блаженјејши“, који је потом потврдио Архијерејски сабор у Сремским Карловцима.

Важно је напоменути да је цар Николај II Романов одликовао је митрополита Антонија (Храповицког), тада архиепископа харковског и ахтирског, 6. маја 1915. године Орденом Светог Александра Невског, једним од највиших одликовања Руске империје.

Упокојење у Сремским Карловцима и сахрана у Београду

Митрополит Антоније упокојио се 10. августа 1936. године у Сремским Карловцима, после дуготрајне болести. Последњих година живота његово здравље било је озбиљно нарушено, али је све до краја остао духовно присутан у животу Цркве којом је руководио.

После његовог упокојења ковчег са телом пренет је из Сремских Карловаца у Београд и положен у Саборној цркви Светог архангела Михаила.

Дана 13. августа 1936. године, патријарх српски Варнава је са бројним архијерејима служио Свету литургију и опело, док је саслуживао и руске архијереје предводио митрополит Анастасије (Грибановски), наследник митрополита Антонија на челу Руске заграничне цркве. Потом је велики руски архипастир сахрањен на руском делу Новог гробља у Београду, у крипти Иверске капеле, где његови земни остаци и данас почивају.

Његов гроб у Београду временом је постао једно од места молитвеног сећања на читаво поколење руског црквеног изгнанства и на године у којима су Србија и Сремски Карловци постали духовни дом великом броју прогнаних Руса.

Седамдесетогодишњи помен 2006. године

Да успомена на митрополита Антонија није избледела сведочило је и молитвено обележавање 70. годишњице његовог упокојења 10. августа 2006. године.

Тога дана је у крипти Иверске капеле на Новом гробљу у Београду, на гробу митрополита Антонија, Владика будимски Лукијан (Пантелић), по мајци и сам припадник руске емиграције, и епископ кливлендски Петар (Лукјанов) из Руске православне заграничне цркве, који је тим поводом допутовао из Сједињених Америчких Држава, заједно са свештенством Руске цркве у Београду и монаштвом манастира Гргетега, служили су парастос овом великом јерарху.

Заједничка молитва српског и руског архијереја крај гроба митрополита Антонија, седам деценија после његовог упокојења, била је снажно сведочанство трајности духовних веза насталих у годинама руског изгнанства.

Деведесет година касније

Данас, деведесет година после упокојења митрополита Антонија, његов живот и дело не припадају само историји једне помесне Цркве или једног народа.

Његово име подсећа на читаво поколење руских архијереја, свештеника, монаха, монахиња, професора, богослова, уметника и верника који су, изгубивши своју земаљску отаџбину, у Србији пронашли братски пријем и могућност да наставе да живе и стварају.

Истовремено, оно подсећа и на једну изузетно важну страницу историје Српске православне цркве, која је у тешком историјском тренутку примила прогнане руске архијереје и свештенство, дала им кров, храмове и манастире и омогућила да на њеном канонском простору организују свој црквени живот. Управо је под тим окриљем у Сремским Карловцима обликована Руска православна загранична црква, чији је први првојерарх био митрополит Антоније.

Зато Сремски Карловци заузимају јединствено место у тој заједничкој историји. Град српских патријараха постао је и град митрополита Антонија, руских архијереја и сабора, али и једно од средишта руске емиграције у којем је живео барон Петар Врангел. Београд је, са своје стране, постао место њиховог вечног починка: Врангела у руском храму Свете Тројице, а митрополита Антонија у Иверској капели на Новом гробљу.

Тако су се судбине Русије и Србије у једном од најтежих периода XX века дубоко испреплеле. Из трагедије изгнанства настало је братство које је оставило видљиве плодове у црквеном животу, монаштву, богословљу, хорском певању, архитектури и уметности.

Гроб митрополита Антонија у Београду и данас остаје неми сведок тог времена – времена страдања и изгнанства, али истовремено и времена вере, стваралаштва, гостопримства и братске љубави.

Нека је вечан спомен блаженопочившем митрополиту Антонију (Храповицком), великом архипастиру, богослову и првојерарху руског црквеног расејања, и нека се са благодарношћу чува успомена на све руске архијереје, свештенике, монахе, монахиње, богослове, уметнике и вернике који су у Србији нашли други дом и својим животом и делом оставили дубок траг у Српској православној цркви и српском народу.

Протосинђел Варнава Кнежевић

Раније је СПН писао како је митрополит Лукијан послао честитку новом председнику Мађарске.

Pročitajte takođe