Древни манастир Марча прославио своју славу

Слава древног манастира Марча. Фото: Митрополија загребачко-љубљанска

На празник Сабора Светог архангела Гаврила, 26. јула 2026. године, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички др Кирило, администратор Митроплије загребачко-љубљанске, служио је свету Литургију у капели Светог архангела Гаврила у Старој Марчи.

Саслуживали су: јереј Драган Топић, парох нарћански; јереј Угљеша Пилингер, парох вараждински; и ђакон загребачки Миладин Андрић.

Владика је сабране, у беседи по читању Светог Јеванђеља, подсетио на историјски значај манастира Марче и изразио жаљење што ова светиња услед сложених историјских прилика и недостатка међусобног разумевања и толеранције није сачувана до данас.

У наставку беседе, Архијереј је говорио о Светом архангелу Гаврилу, благовеснику Божијих тајни и његовом служењу у делу спасења, а потом се осврнуо и на спомен светих Отаца првих шест Васељенских сабора, који су суочени са учењима која су нарушавала истину о Светој Тројици и Господу Исусу Христу, чували веру која је Цркви једном заувек предата.

Владика је позвао верне да проучавају историју васељенских сабора и учење светих Отаца, нагласивши да је познавање вере од суштинског значаја за хришћански живот.

Манастир Марча подигао је Митрополит дабробосански Гаврило Аврамовић када је заједно са седамдесет монаха пребегао из Босне, из манастира Рмањ, између 1578. и 1588. године. Манастир је био посвећен Светим Архангелима и био је центар духовног живота православних Срба на подручју Вараждинског генералата. Као такав постао је мета у то време изразито снажне аустроугарске политике унијаћења. Тако је у манастир 1671. године доведен први унијатски епископ.

Тек 1737. године Марча је враћена Српској Православној Цркви да би, већ наредне, 1738. године поново била предата у руке унијата. Православни народ није могао да прихвати чињеницу да се светиња поново одузима, па у ноћи 17/28. јуна 1739. године манастир Марча бива запаљен како би било спречено насилно усељавање унијатских монаха у њега. Исте године почиње обнова манастира која је настављена, мање или више успешно, током наредних неколико година.

Међутим, бечка политика унијаћења, која није јењавала, довела је до поновног насилног одузимања манастира 1753. године.

На молбу српских вођа, царица Марија Терезија у Марчу не насељава унијатске монахе него латинске монахе пијаристе, који су се из манастира убрзо одселили, а после њиховог одласка манастир је постепено пропадао до потпуног урушавања.

Раније је СПН писао како је у Рашића гају служен први парастос жртвама након 85 година. 

Pročitajte takođe