Кругови светлости у летњој ноћи: древни обичај – нематеријално наслеђе Срба

Лилање. Фото: СПН (Блиц жена)

У градићу Милићи у Републици Српској, 11. јула 2026, уочи Петровдана, увелико трају припреме за прославу Петровдана. Касно после подне, почела је литија која је прошла градским улицама и отишла до храма Светог Николаја Мирликијског. Код храма је одржан молебан и организовано посно послужење за све присутне, а затим се приступило једном од најстаријих обичаја српског народа – како у западној Србији све до Рашке области и делова Црне Горе, па тако и целом Подрињу с обе стране Дрине и у Босанској Крајини.

Наиме, у сточарским крајевима где су живели Срби, још из времена пре хришћанства, у средини лета приступало се ритуалу „лилања“ (понегде га називају и „љуљање“).

Народ би се у празничној атмосфери после заласка сунца окупљао око заједничких ватри и палио лиле, бакље од коре дивљих трешања (то истичемо, јер је врло битно да у питању буде дивља трешња, која има могућност да се обнови – бреза и питома трешња пропадају, тако да их не треба користити за лиле).

Кора дивље трешње мота се око штапова и тако се праве бакље. Кад падне мрак, деца и млади те упаљене лиле носе по насељима и улицама, окрећу их изнад главе, правећи њима кругове од светлости и тако протерују зло и демоне, штитећи стоку. На трговима, раскршћима, у двориштима, испред цркава – како је било и у Милићима – пале се веће ватре око којих се породице, комшије и читаве заједнице окупљају и празнују.

Лилање, а негде и „љуљање“, вековима се негује међу српским сточарским становништвом. У Србији, најраспрострањеније је на подручју Шапца, Лознице, Ваљева, Шумадије и Рашке области (Сјенице, Нове Вароши и Ивањице), али присутно је свуда у брдским пределима где живе Срби и где су се претежно бавили сточарством.

Иако је обичај, сам по себи, далеко старији од хришћанства, није искорењен из наше културе и обичаја српског народа после примања Православља. Напротив, обичај је био интегрисан у хришћанство и повезан је нераскидиво с празником Светих апостола Петра и Павла, који се прославља 12. јула. Данас представља спој народне традиције и празничног сабрања.

Припреме за Петровдан почињу неколико дана раније, када се праве лиле и плету венчићи од пољског цвећа. Уочи празника, по заласку сунца, стока се уводи у торове, украшава венцима, а деца и омладина пале лиле и трче око торова певајући:

„Куда лиле ходиле, туда краве водиле.”

Истовремено се на раскрсницама и другим местима пале ватре, око којих се окупљају мештани уз песму, игру и дружење које траје до касно у ноћ.

У народном веровању, ватра има заштитничку улогу и симболично чува људе, стоку и летину од зла. Управо зато, паљење лила сматра се једним од најзначајнијих обреда летњег циклуса народних обичаја, а сродни обреди присутни су и код других словенских народа.

У народном предању, лилање је симбол светлости, вере и победе добра над тамом. Народна традиција истиче заштитну улогу дима и пламена – за људе, стоку и усеве, а против болести, непогода и сваког вида зла.

Значај овог обичаја препознат је и на националном нивоу, па је на предлог Центра за културу „Вук Караџић“ из Лознице паљење петровданских лила 25. децембра 2017. уписано у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије, као вредан део традиције који се преноси с генерације на генерацију.

И мада се начин празновања разликује од краја до краја – негде се и даље праве бакље, а негде се прави низ манифестација, културно-уметничких програма и слично – симболика је једна. Пламен лила је светлост, а означава заједништво и очување традиције. Због тога се и данас лилање сматра једним од најпрепознатљивијих ритуала у припремама за прославу Петровдана. О томе колико је важан за српско наслеђе сведочи и његова распрострањеност и омиљеност у народу.

СПН је раније писао о духовним хоризонтима Николе Тесле.

Pročitajte takođe