Обележено је страдање Срба из Мостара и околине Неретве

Парастос пострадалим Србима у Мостару. Фото: Епархија ЗХиП

Служењем парастоса у Саборној цркви Свете Tројице, која је 15. јуна 1992. године запаљена и још није до краја обновљена, почело је обележавање 34 године од егзодуса и страдања Срба из Мостара и долини Неретве.

Након парастоса је са моста симболично спуштено цвеће у реку Буну, у знак сећања на жртве за које се претпоставља да су на том подручју страдале.

Овогодишње обележавање подсетило је на јун 1992. године, када је, према наводима учесника комеморације, дошло до масовног страдања и прогона српског становништва из Мостара и долине Неретве, током којег је, како се истиче, живот изгубило 431 лице, док је више од 30.000 људи напустило своја огњишта.

Јун 1992. године трајно је урезан у сећање српског народа из долине Неретве када је у неколико дана од Чапљине до Брадине протјерано више од 30.000 Срба, запаљена и уништена већина имовине, а више стотина лица погинуло и нестало.

Приликом велике војне акције Хрватске војске, ХВО-а и ХОС-а, којом је командовао генерал Јанко Бобетко, дошло је до егзодуса и великог страдања Срба у долини Неретве.

Напади су почели 7. јуна на Домановићима, а 14. и 15. јуна водиле су се борбе у градској зони Мостара. Петнаестог јуна 1992. запаљена је и Саборна црква Свете тројце у Мостару, тада највећа православна богомоља на Балкану.

Након тога запаљени су и сви православни храмови у долини Неретве. Већ 18. јуна, већина српског становништва Мостара протерана је из свог града.

У јуну је запаљен и порушен манастир Житомислић, Стара црква Пресвете Богородице. Након тога у Епархији захумско-херцеговачкој и приморској оштећен је и девастиран најмање 81 објекат Српске православне цркве. Од овога броја њих 24 налазила су се на подручју општине Мостар.

Према подацима Републичког центра за истраживање рата, на подручју општине Мостар смртно је страдало 526 лица српске националности и то 380 војника и 146 цивила.

Реч је о 470 мушкараца и 56 жена. Поред наведених лица, најмање девет цивила и 49 војника из Мостара смртно су страдали изван територије општине Мостар. То укупну бројку страдалих повећава на 584 лица.

Према прелиминарним резултатима истраживања, на територији Мостара постојало је десет логора и мјеста заточења за Србе. Срби из Мостара одвођени су и у логоре у другим општинама те је евидентирано да су мостарски Срби затварани у најмање 28 логора и мјеста заточења. Ови подаци не обухватају мјеста заточења која су се налазила у приватним објектима, гдје су Срби затварани појединачно или у мањим групама.

Најзлогласнија мучилишта била су некадашња војна амбуланта, седиште ХОС-а, затвор "Ћеловина" у Мостару, али и логор "Дретељ" у Чапљини, логор у Љубушком, те злогласни логор "Лора" у Сплиту.

Према до сада обрађеним подацима, током рата у великим размјенама између зараћених страна евидентирано је најмање 843 заробљених особа српске националности из Мостара и других мјеста у долини Неретве.

Када су у питању судски процеси за злочине над Србима у Мостару, пред Судом БиХ вођена су два процеса за злочине у логору "Дретељ". У овим процесима правоснажно је осуђено шест лица. Остали поступци водили су се или се тренутно воде за злочине над Србима у долини Неретве и односе се углавном на злочине почињене на подручју општине Коњиц.

Осим уништавања материјалних трагова културе, идентитета и споменичке баштине, српски народ претрпео је и велику материјалну штету, с обзиром на то да је највећи број објеката који се налазио у приватном власништву био запаљен, опљачкан, оштећен или узурпиран. Укупна материјална штета никада није с прецизношћу утврђена.

У беседи по одслуженом помену, јереј Душко Којић је поручио да данас имамо право на тугу, сећање и бол, али да немамо право на мржњу, јер смо небески народ.

„Данас је дан када су срца у Мостару била сломљена. Са овим порушеним и запаљеним храмом није порушена само једна грађевина, него је био покушај да се поруши све оно што су генерације стицале, радиле и градиле. Порушене су успомене на бројна крштења, венчања, сахране, опела и опроштаје од наших најмилијих који су били у овом храму. Овај храм се обнавља, али се обнавља и оно што чини овај храм, а то су људи. Обнавља се заједница. Баш зато свако обележавање тешких тренутака кроз нашу историју почиње у храму, молитвом, јер знамо да оно што је било и што се дешава сада није коначна реч. Kоначну реч даје наш Господ Исус Христос, васкрсли кроз обнову живота и својим васкрсењем, а пример подношења страдања управо нам је дао Он, који је као једини без греха поднио сва страдања и муке, баш онако како је наш народ прошао овдје у Мостару и у читавој долини реке Неретве. Данас имамо право на тугу, сећање и бол, али никако немамо право на мржњу. То немамо право ниједан дан у години зато што ми јесмо хришћани и зато што је наш народ небески народ. Зато што смо спремни да се из сваке ватре и сваког бола уздигнемо са вером у Бога, да опростимо, да се помиримо и да градимо. Да нам наш Господ свима да снаге да и ми будемо бољи и да изградимо још боље односе, још боље заједнице, још веће храмове и већа дела која ћемо оставити нашој деци, те да се кроз сећање на наше претке, који су све ово изградили, опомињемо какви треба да будемо, а треба да будемо људи. Бићемо људи само када будемо без мржње. Зато данас тугујемо, боли нас, али не мрзимо, него опраштамо и у свом срцу налазимо простора и за овај град и за Неретву. Налазимо у свом срцу простора и за Буну и за то место страдања. Да се помолимо за наше пострадале, али и за нас да будемо бољи",– беседио је свештеник.

Представници породица несталих истакли су да ни после 34 године бол није умањена, те да је потрага за истином и правдом и даље најважнији циљ.

Председница Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила у Невесињу, Аљонка Џелетовић, навела је да породице и даље трагају за несталима и указала на потребу да се расветле све околности страдања.

Према њеним речима, на подручју Мостара и околине и даље се трага за десетинама лица, док породице очекују ефикаснији рад надлежних институција у процесу расветљавања судбина несталих.

Обележавање Дана несталих Источне Херцеговине завршено је поруком да сећање на жртве остаје трајна обавеза, као и позивом да се сви догађаји из тог периода у потпуности расветле.

Раније је СПН писао како је навршено 110 година од Мојковачке битке. 

Pročitajte takođe