Kaко је пустињак из Црне Реке постао је чудотворац и духовни ослонац Космета

Свети преподобни Јоаникије Девички. Фото: Моје Православље

Дан 9. мај по новом и 26. април по старом календару дан је „летњег“ празника светог Јоаникија Девичког, дивног српског монаха и подвижника из прве половине 15. века. Његов „зимски“ празник Црква прославља 15. децембра по новом, односно 2. децембра по старом – на дан уснућа у Господу овог великог светитеља.

Преподобни Јоаникије Девички потекао је из старе Дукље (Зете), у приморским крајевима српске земље. Живео је у време деспота Ђурђа Бранковића, а још од детињства био је окренут молитви, тишини и усамљеничком животу. Предање бележи да је напустио родитељски дом тражећи место где ће се потпуно посветити Богу и духовном подвигу.

Пут га је одвео у крајеве око реке Ибар, у сурову и пусту област Црне Реке. У тесној пећини, далеко од људи и светске вреве, започео је строг пустињачки живот. По предању, у истој пећини пре њега подвизавао се и свети Петар Коришки, један од најпознатијих српских подвижника из 14. века.

Иако је тражио самоћу, глас о његовој побожности и духовној снази брзо се проширио. Монаси и верници почели су да долазе код њега по савет, молитву и духовну поуку. Око преподобног се временом окупило братство, па је на том месту подигнута и црква.

Када је његово име постало познато широм српских земаља, свети Јоаникије поново се повукао у још већу самоћу. Отишао је у Дреницу, у густе шуме Девича, где је наставио живот у молитви, посту и ћутању. Годинама је боравио у једном шупљем стаблу букве. Према црквеном предању, тамо је водио тешке духовне борбе с демонским искушењима, али је снагом вере и молитве победио сва искушења.

Због таквог подвижничког живота народ га је сматрао Божјим човеком. Веровало се да има дар исцељења и власт над злим духовима.

Глас о његовој светости стигао је и до двора деспота Ђурђа Бранковића, који је код преподобног довео своју тешко оболелу кћер. Бележи се да је Свети Јоаникије молитвама исцелио деспотову ћерку, због чега је Ђурађ Бранковић из захвалности на том месту подигао цркву Ваведења Пресвете Богородице и манастир Девич.

Манастир Девич временом је постао једно од најзначајнијих духовних средишта на Косову и Метохији. Преподобни Јоаникије ту је дочекао дубоку старост, а упокојио се 1430. Његове свете мошти сахрањене су у манастирској гробници, где су верници убрзо почели да сведоче о бројним чудима и исцељењима.

Народ је вековима долазио на гроб светог Јоаникија тражећи помоћ у болестима и невољама. Посебно је остао познат као исцелитељ душевно оболелих и оних који су патили од тешких психичких болести. Пред његовим гробом молили су се не само Срби православне вере, већ и Албанци и муслимани, верујући у чудотворну моћ светитеља.

У записима манастира Девич сачувана су сведочанства о бројним исцељењима током 20. века. Међу њима се помињу људи који су оздравили од парализе, падавице и тешких душевних болести. Верници су из захвалности остављали прилоге и дарове манастиру, сматрајући да су молитвама светог Јоаникија добили помоћ и спасење.

Манастир Девич и гроб светог Јоаникија преживели су тешка времена, ратове и разарања. У оба светска рата било је покушаја да се гробница светитеља оскрнави и уништи, али је народ веровао да је манастир остао сачуван Божјом вољом и молитвама светог Јоаникија.

Посебно место у историји манастира имала је монахиња Јефимија, у народу позната као Блажена Стојна, која је деценијама живела у подвигу и молитви у Девичу. Њен живот додатно је учврстио духовни значај ове светиње у српском народу.

У мартовском погрому 2004, манастир је изгорео, опустошен, а његове светиње оштећене и поругане.

Ипак, пошто је Господ тај који једини одлучује да ли ће негде светиња постојати и преживети људски мрак, лудило и ђаволопоклонство терористичке ОВК и њихових подстрекача из иностранства – Божја милост и блатодат и данас настављају да делују у манастиру Девич.

Манастир Девич упркос свим искушењима, а по Божјем промислу и данас представља место молитве, наде и утехе за бројне вернике који долазе да се поклоне моштима светог Јоаникија Девичког. Његово име остало је дубоко уписано у духовну историју српског народа као симбол вере, подвига и истрајности.

СПН је раније писао и о манастиру Зочиште, још једном од места где Божја милост и благодат делују, упркос томе што, захваљујући терористима ОВК и другим вандалима, од старе светиње није остао ни камен на камену.

Pročitajte takođe