Православље у Хрватској – бурна историја и изгледи за будућност

Српска редакција СПН-а је заинтересована за ситуацију, а посебно за мишљења из прве руке. Због тога смо се повезали с хрватским блогером – јединим за сада – који се бави темама Православља и његове популаризације у Хрватској. Пре преласка у Православље, Марко Принц био је католички свештеник. Објављујемо  његов ауторски текст у ком нам он даје своју слику и лична размишљања о историји Православља на територији данашње Хрватске, као и осврт на данашњу ситуацију.

Када данас некоме поменете православну веру у контексту Хрватске, можете очекивати две могуће реакције. Ако разговарате са неким ко није упознат са црквеном историјом, то му неће ништа значити, будући да Хрватска није православна земља и не помиње се у цивилизацијском кругу православних земаља. Ако то поменете некоме ко је упознат са црквеном историјом, највероватније ће имати негативне коментаре на ту тему. Јер, у контексту православља, Хрватска се најчешће помиње као земља која је традиционално антиправославна и у којој је православље вековима било прогоњено. За многе ће једина асоцијација бити усташки геноцид над православним Србима током Другог светског рата, и/или рат између Хрвата и Срба током 1990-их.

Међутим, стварност је много сложенија.

Почеци православља на територији данашње Хрватске датирају још из библијских, новозаветних времена. Тако, Свети апостол Павле пише да је „однео јеванђеље Христово из Јерусалима све до Илирика“ (Рим 15,19). Илирик је била римска провинција која је обухватала територију данашње Хрватске. Велики апостол је још конкретнији у 2. Тим 4,10, где пише да је његов ученик, апостол Тит, отишао у Далмацију. Далмација је приморски регион дуж јадранске обале Хрватске. Иако се у Павлово време термин Далмација односио на територију ширу од граница данашње хрватске Далмације, језгро Далмације била је управо данашња хрватска Далмација, и ово име је сачувано само у Хрватској. Бројни црквени извори и ауторитети из давнина помињу апостолску мисију у данашњој хрватској Далмацији. Православни манастир Крка, који припада Српској православној цркви, и данас чува традицију како је сам апостол Павле тамо проповедао, а показују се и подземне катакомбе из тог времена. Постоји и апокрифно предање према којем острво Мелита, где се апостол Павле искрцао након бродолома на путу за Рим (Дела апостолска 28:1), није била Малта, већ острво Мљет у Далмацији, које се у античко доба такође називало Мелита.

У римско доба, подручје данашње Хрватске, које је у потпуности било у оквиру Римског царства, било је у великој мери христијанизовано, са јаким црквеним центрима као што је далматинска метропола Салона (данашњи град Солин). Из тог времена имамо читав низ ранохришћанских мученика.

Након пада Римског царства и насељавања Хрвата у Великој сеоби народа, створена је рана хрватска држава. Хрвати су рано прихватили хришћанство. Како се Хрватска налазила на граници западног (латинског) и источног (грчког) света, примала је хришћанске мисионаре и са њима утицаје из обе половине хришћанства, римског и византијског. Чак и пре раскола 1054. године, међу раним хрватским владарима постојала су колебања између латинског Запада и грчког Истока. У тим флуктуацијама, православни латински Запад је коначно превладао. Међутим, расколом из 1054. године, до тада латинска православна Хрватска се нашла ван канонских граница Православне цркве и постала римокатоличка земља.

Православље се поново масовно појавило у Хрватској током турских ратова (16-18. век). Бежећи од Турака, православни Срби су масовно долазили на територију Хрватске и служили, прво као турски, а затим као аустријски гранични војници (Хрватска је у међувремену дошла под власт Угарске, а затим заједно са њом под власт Аустрије). Ово је био веома тежак период за православне вернике, у коме су се нашли растргнути између две силе. С једне стране, Турци су их, као и све хришћане, сматрали грађанима другог реда, пљачкали су их преко пореза, угњетавали их због њихове православне вере и подстицали их да пређу на ислам. С друге стране, под влашћу римокатоличке Аустрије (и Венеције у Далмацији), чекало их је још једно искушење: притисак да склопе унију са Римокатоличком црквом и постану гркокатолици (унијати). У многим областима, где није било православног свештенства, они су директно прелазили у римокатолицизам (латински обред). Такви притисци на православне на територији данашње Хрватске трајали су практично цео 17. и 18. век. Губици су били велики, али је православље издржало и опстало. Гркокатолички (унијатски) покрет такође није успео, већ је остао ограничен на неколико малих сеоских парохија у Жумберачком крају у северној Хрватској.

Православци који су имигрирали на територију Хрватске били су дакле етнички Срби, и припадали су јурисдикцији Српске православне цркве (СПЦ), која се у то време, по свом седишту, граду Пећи у Србији, звала Пећка патријаршија. Године 1766, Турци су укинули Пећку патријаршију, а православни Срби у аустријским, мађарским и хрватским земљама наставили су да живе под новом јурисдикцијом, Карловачком митрополијом. Карловачка митрополија је дакле била српска аутокефална православна црква за територију Хабзбуршке монархије, касније Аустроугарске, осим Далмације. Православни Срби Далмације били су уједињени са митрополијом у Чернoвцима (Буковина, данас Украјина) у јединствену Далматинско-буковинску митрополију. После Првог светског рата и стварања Краљевине Југославије, православни Срби су поново уједињени у јединствену Српску православну цркву (СПЦ), која је и данас канонска Црква за територију Хрватске.

Притисак на православне је почео да попушта већ почетком 18. века, привилегијама које су им доделили аустријски цареви, којима је била потребна њихова граничарска војна служба. Коначно, законом о верској толеранцији цара Јосифа II Хабзбурга, из 1781. године, православље је напокон добило слободу.

Православље у Хрватској је од тада живело релативно мирно до друге половине 19. века, када су почеле тензије између Аустроугарске и тадашње Краљевине Србије. Пошто су православци на територији Хрватске били готово искључиво Срби, осетили су све тешкоће ових политичких тензија, које су кулминирале Првим светским ратом. После рата дошло је до олакшања, јер се Аустроугарска распала, а Хрватска постала део доминантно православне Краљевине Југославије.

Најтрагичнија епизода у историји православља у Хрватској догодила се током Другог светског рата, када је екстремно националистички усташки покрет, који је био на власти у Независној Држави Хрватској, марионетској немачкој држави створеној након окупације Краљевине Југославије, покренуо геноцид над православним Србима са циљем њиховог нестанка. Насилне депортације, масовна убиства и логори, присилна преобраћења у католичку веру, рушење и претварање цркава и других сакралних објеката, као и стварање неканонске такозване Хрватске православне цркве (ХПЦ) тужна су обележја овог периода, у којем је православље у Хрватској било осуђено на потпуно истребљење.

После завршетка рата, православље, већ мучено и разорено, нашло се на новом искушењу. Комунистички режим нове Југославије није имао милости према верским заједницама, а СПЦ се поново нашла усред прогона, узнемиравања и ограничења.

Читава ова бурна и тешка историја, а посебно усташки геноцид над православним Србима током Другог светског рата, нажалост, негативно су утицали на односе између већинског хрватског, римокатоличког, и мањинског српског, православног народа у Хрватској. Ово неповерење је у великој мери узроковало и последњи рат 1990-их, који је нажалост резултирао тешким патњама на обе стране и одласком великог дела српског православног становништва из Хрватске.

Каква је ситуација данас?

Закључно са референтним датумом последњег пописа становништва, 31. августа 2021. године, Република Хрватска је имала укупно 3.871.833 становника. Од тога, 128.395 су били православци, или 3,32%. Ово је смањење у односу на попис из 2011. године, када је било 190.143 православних верника, или 4,44%. По националности, највећи број православних хришћана су Срби – 101.250, што је и даље значајно смањење у односу на 2011. годину, када их је било 159.530. Православних Хрвата има 15.980, што је смањење у односу на 2011. годину, када их је било 16.647. Следе православни верници осталих националности: Роми (2.406), Македонци (1.889), Црногорци (1.078), Руси (790), Украјинци (574), Бошњаци (158), Бугари (114), Румуни (114), Мађари (64), Русини (40), Немци (36), Словенци (32), Италијани (20), Чеси (12), Албанци (11), Словаци (11), Аустријанци (7), Власи (4), Пољаци (2), Турци (2) и Јевреји (2). Међу православним верницима је било 806 „осталих“, регионално изјашњених 78 (Истријани, Далматинци, Славонци итд.), док је њих 1.266 навело „православац“ као националност, што је скоро преполовљено у односу на 2011. годину, када је таквих било 2.187. Било је 50 некласификованих, 1.131 се није изјаснило о националности (2011. године их је било 2.084), док је националност 468 њих непозната. Као што видимо, углавном, осим ових неколико изузетака, бројке су или исте или благо померене нагоре или надоле у ​​односу на претходни попис; нема посебних изненађења. Велика већина православних верника у Хрватској су стога Срби.

У Хрватској је Српска православна црква (СПЦ) канонска Црква, а уз њу делују и неке друге помесне Цркве: Бугарска, Румунска и Македонска. Али оне су веома малобројне и углавном непознате широј јавности. Од њих, само Македонска Црква има свој храм у Загребу, док румунска и бугарска црква служе у изнајмљеним, импровизованим просторима. Њихове активности мање-више прећутно толерише канонска Српска православна црква. У оквиру Српске православне цркве у Загребу постоји и свештеник канонске Украјинске православне цркве, за украјинске избеглице.

У поменутом попису постојала је и опција да се људи изјасне којој верској заједници припадају. То се могло учинити кроз одељке „изјаснили су се као хришћани, према верској заједници“, или опције „други хришћани“ и „друге религије, покрети и светоназори“. Тако се 1.518 људи изјаснило као верници Српске православне цркве (СПЦ) у Републици Хрватској, у одељку „други хришћани“. У „другим религијама, покретима и светоназорима“ било је и чланова Српске православне цркве, тачније 183. У овим категоријама било је 53 верника канонске Македонске цркве, односно 7, канонске Бугарске цркве 8 у првој категорији, док се припадницима осталих православних помесних цркава нико није изјаснио.

Од неправославних заједница које се лажно представљају као православне, 15 лица се изјаснило као верници такозване Црногорске цркве. Нико се није изјаснио као верник такозване Хрватске православне цркве (ХПЦ). Наиме, у Хрватској делују и неке неканонске заједнице које се лажно представљају као православне цркве. Од њих, једина регистрована као верска заједница је неканонска Црногорска православна црква, међутим, није познато да ли је икада покренула било какву верску активност овде. Број људи који су се изјаснили као верници ове заједнице на попису становништва у Хрватској био је и остао је више него скроман (само 44 особе у претходном попису, 15 данас). Дакле, по свему судећи, ова заједница у Хрватској постоји само на папиру.

У скорије време, почетком 2000-их, међу хрватским десничарима и националистима појавила се идеја о оснивању Хрватске православне цркве (ХПЦ). Њихова идеја је иста као и идеја усташког режима, који је створио такву расколничку заједницу током Другог светског рата – да православне Србе у Хрватској претворе у Хрвате православне вере. Тренутно постоји једно регистровано удружење грађана под називом Хрватска православна црква. Држава одбија да га региструје као верску заједницу, али оно и даље одржава службе у изнајмљеном простору у Загребу. Постоји само један њихов свештеник, извесни бугарски држављанин о коме се ништа поуздано не зна, а који се представља као „хрватски архиепископ“. Оно што је важно нагласити јесте да ово није класични раскол, јер практично нема одзива у ову организацију међу православним верницима у Хрватској. Симболичан број људи долази на њене службе и друге догађаје. Читав овај пројекат пропагирају углавном људи римокатоличке вере из чисто политичких разлога. Постоје и друге сличне групе, али се окупљају углавном у посебним приликама. Можемо рећи да се цео овај пројекат Хрватске православне цркве показао потпуно неизводљивим. Православни народ у Хрватској је веран канонској СПЦ.

Постоје и неке неформалне групе православних екстремних традиционалиста, под утицајем грчких старокалендараца, али су бројчано безначајне, затворене у себе и без икаквог утицаја у јавности.

Односи између Цркве и државе су уредни. СПЦ је закључила споразуме са државом, и на основу тих споразума регулисана су правна питања, слобода деловања, верска настава у школама, пастирска служба у затворима, болницама итд. Црква такође добија финансијску подршку од државе. Сви православни црквени објекти од историјског значаја су под заштитом државе, која финансира њихову обнову, а у току је и враћање црквене имовине одузете током комунизма. СПЦ је редовно присутна у верским програмима на државној телевизији и другим медијима. Школе такође раде; у раније поменутом манастиру Крка постоји богословија, а у Загребу Српска православна општа гимназија са јавним правима.

Односи са другим верским заједницама су коректни. СПЦ углавном учествује у молитвеним недељама за хришћанско јединство и другим екуменским сусретима. Римокатолички и православни епископи су у редовном контакту. Додуше, постоје нека нерешена питања из прошлости, везана за Други светски рат, на пример питање канонизације римокатоличког надбискупа загребачког Степинца, али се о тим питањима углавном расправља само у академским и хијерархијским круговима.

Наравно, постоје и бројни проблеми. Многи православни верници осећају нелагоду још од рата. Неки се жале на вербалне нападе, узнемиравање и слично, што је посебно изражено у мањим срединама где је било ратно стање. Постоји говор мржње путем медија, понекад чак и вандализам над црквеним зградама. Али постоје и многи позитивни примери, који некако увек буду потиснути у други план пред негативним вестима. Постоје случајеви где се православни свештеници активно друже са католичким свештеницима и верницима, па чак и бивају позивани да држе предавања о православљу у римокатоличким црквама. Многи римокатолици и припадници других вероисповести редовно долазе у православне манастире са својим животним проблемима, на молитву и исцељење. Постоје примери да чак и хрватски ратни ветерани, који су рањени у рату са Србима, сада долазе у одређене манастире ради духовне утехе и молитве.

Да ли постоји православна мисија у Хрватској и да ли је то уопште могуће?

Сада долазимо до питања православне мисије у Хрватској. Наравно, постоји интересовање за православље међу хрватским становништвом. Има обраћеника, не много, али их има, посебно имајући у виду да нема организованог мисионарског рада, а атмосфера често није баш погодна за прелазак у православље. Људи воле православно богослужење, иконе, црквено појање. Исусова молитва са бројаницом се шири. Неке римокатоличке издавачке куће објављују православну духовну литературу на хрватском језику. У 2018. години, чувена књига „Несвети свети“ владике Тихона Шевкунова била је на другом месту најтраженијих књига велике католичке издавачке куће Вербум. У последње време популарне су књиге о. Александра Шмемана. Популарна је и књига „Казивања боготражитеља свом духовном оцу“, у Хрватској позната као „Исповести руског ходочасника“. Људи долазе у манастире, посебно тамо где постоје чудотворне иконе, да се моле и примају исцељења. Понављам, то није велики број обраћеника и заинтересованих, али с обзиром на тешку историју, можемо рећи да је чак и импресиван у извесном смислу.

Многи, због историјских, националних и политичких баријера, тражећи дубљу духовност и истину, уместо у православље, долазе у гркокатолицизам (унијатство). Православни приговор унијатима, познат широм света, је да одводе вернике од Православне цркве. У Хрватској се дешава нешто другачије: православни верници не постају унијати, већ су структуре Гркокатоличке цркве пуне римокатолика, односно људи западног, латинског обреда, који траже источну духовност.

И ту долазимо до кључних питања везаних за православну мисију. Дакле, постоји интересовање за православље, али не постоји организована православна мисија, осим једног приватног блога о православљу на хрватском језику. То има најмање три последице. Прво, постоје предрасуде о православљу – пошто је затворена у себе, људима недостају информације о Православној цркви и вери. Друго, људи заинтересовани за православље лутају и често се удаљавају далеко од канонске Цркве и њених исправних учења. Треће, отвара се простор неканонским заједницама за њихову мисију и даје им се оружје у руке против канонске Цркве.

Решење? Било би добро започети мисионарски рад, водећи рачуна о две важне ствари.

Прво, проповедање православља треба одвојити од политике и национализма. Нажалост, у Хрватској и суседним земљама вера је и даље везана за националност, па Хрват увек значи римокатолик, а Србин православац. То треба полако уклањати из свести људи. Православље треба представити као хришћанску веру, веру у Христа и Јеванђеље, веру која преображава и исцељује.

Друго, у мисији треба користити хрватски језик са одговарајућим латиничним писмом. Овде се не ради само о разумевању (хрватски и српски су веома слични, готово исти), већ и о томе да се човек лакше може поистоветити са нечим ако је то на његовом матерњем језику. Колико год српски и хрватски звуче исто, ипак се разликују у многим сегментима и етнополитички су два стандардизована, званична, књижевна национална језика. Као такви, они одређују идентитет и Хрвата и Срба. Једноставно речено, морате поштовати идентитет сваке особе којој намеравате да проповедате веру.

Хришћанство није вера појединачних народа, већ универзална вера, отворена за све народе и расе. Штавише, сви народи су позвани у Православну Цркву, а последња заповест Господња је: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа учећи их да држе све што сам вам заповедио!“ (Мт 28,19). Ово је Божја директна заповест Цркви - колико је данас поштујемо?

Циљ Цркве је спасење душа (1. Петр 1,9). То је највиши и најплеменитији циљ људског живота и постојања. И када се питамо о смислу мисије у земљама попут Хрватске, требало би да имамо у виду управо ову чињеницу.

СПН је писао о светом апостолу Томи који је Христову веру проповедао у Индији и Персији.

Pročitajte takođe