У новој Дијалошкој трибини говорило се о Мартовском погрому

Дијалошка трибина. Фото: Митрополија црногорско-приморска.

Дијалошка трибина „Ново мартовско сећање на косовскометохијски погром“ одржана је 10. марта 2026.године.

Гостовали су мати Катарина-игуманија манастира Подмалинско и академик Црногорске академије наука и уметности професор Игор Ђуровић.

Домаћин, отац Гојко Перовић у уводу је истакао да је ова епизода дијалошке трибине посвећена хуманитарној, културној и духовној акцији Мартовско сећање, коју организује најпре Невладина организација «Пандурица» из Никшића.

Акција има за циљ да држи нашу пажњу и сећање према светињама косовско-метохијским и према нашим браћи и сестрама, монахињама и монасима, свештеницима и верном народу. Који је још увек на Косову и Метохији, живи на своме огњишту, чува те светиње и чува свој идентитет.

„Ова акција Мартовско сећање је човјекољубивог карактера и самим тим има једну ширу димензију, а то је да осетимо везу једни са другима, да тема Косова и Метохије не буде нешто тамо далеко, него да се људи конкретни међусобно повежу."

Мати Катарина се у уводу осврнула на свој боравак на Косову и Метохији од 1991. године и навела да је од 1997. До 1999. године била игуманија Манастира Свете Тројице у Мушотишту, када је био први погром и прво расељавање.

Доктор Игор Ђуровић је на почетку говорио о „Мартовском сећању“ као хуманитарној акцији и навео да све наше донације стижу до манастира који их даље распоређују коме је најпотребније, али да су са наше стране, можда и најважнији наша љубав и пажња у непосредном контакту.

Отац Гојко је напоменуо и да постоји интернет страница „Мартовско сећање“ где се могу видети резултати досадашњих акција до којих се све породица дошло.

Мати Катарина је на питање како, као неко је прошао страдање на Косову и Метохији, сада гледа на најновија страдања, истакла да је 2004. године страдање било спонтано и силовито. Али да се преживело и остало дубоко у сећању, али да након тога све ове године траје један погром и притисак, „самосталност“ Албанаца и обесправљеност Срба. Због тога је јако тежак и овај последњи притисак на школство и здравство који су једни остали поред светиња.

У одговору на питање како је тамо кад нема прогона, али у ситуацији кад си бројчано у мањини, игуманија Катарина каже да је деведесетих година било потпуно другачије.

Албанци су их нормално прихватали и у свакодневни сусретима и осећали су слободу приликом кретања.

„Мој доживљај који и дан-данас имам и који сам и тад имала је да су манастири као неке мале оазе, родна и плодна места усред неке пустиње. Молитвени живот ствара тај неки амбијент, духовну заштиту и покров, где је човек сигуран и стабилан, свој на своме",– рекла је монахиња.

Раније је СПН писао о састанку игумана манастира Епархије бањалучке.

Pročitajte takođe