Свети Василије Велики: од атинске мудрости до стуба Православља

Свети Василије Велики. Фото: Епархија тимочка

Међу јерарсима изврсном и међу учитељима премудром, Светом Василију Великом отаџбина је била Кападокија, где је рођен око 330. године. Од најранијих дана показао је изузетну бистрину ума, те је већ као младић овладао философијом и световним наукама. Школовао се у Атини, тадашњем средишту јелинске мудрости, где се истакао као ученик који је знањем и чистотом живота изазивао дивљење својих учитеља.

У Атини се зближио са Григоријем Назијанзином, са којим га је повезивала дубока духовна и лична блискост, „као да им једна душа беше у два тела“. Ипак, упркос врхунском образовању, Василије је схватио да му недостаје истинска, богопознајна мудрост. Та унутрашња потрага одвела га је ка Светом Писму и монашком подвигу.

После боравка у Египту и Јерусалиму, где се упознао са подвижничким животом, Василије је прихватио православну веру у њеној пуноћи и почео да је брани речју и делом. Његова реч је имала снагу да преобраћа, па је тако и његов некадашњи учитељ Евул, после дугих разговора, исповедио веру речима: „О Василије који небо јављаш, преко тебе верујем у једног Бога Оца Сведржитеља“.

После духовног преокрета и крштења у Јордану, Василије се враћа у Кападокију, где започиње живот строгог подвижништва, ослањајући се на искуства египатских, сиријских и палестинских монаха које је раније упознао. Убрзо бива рукоположен за презвитера у Кесарији и постаје један од најугледнијих учитеља монаштва, постављајући основе за уређени општежитељни живот, који ће трајно обележити историју монаштва Истока.

Иако је избегавао црквене положаје, потребе Цркве у време жестоких аријанских спорова извеле су Василија из повучености. После смрти архиепископа Јевсевија, и поред личне немоћи и слабог здравља, изабран је за архиепископа Кесарије Кападокијске. На том месту постаје један од најчвршћих бранилаца православне вере, не само богословским списима већ и личним ауторитетом, смиреношћу и непоколебљивом оданошћу учењу Цркве.

Суочавао се са притисцима царске власти, нарочито у време цара Валента, који је подржавао аријанце. Упркос претњама прогонством, конфискацијом имовине и смрћу, Василије није одступао од исповедања вере у једносушност Оца и Сина. Његови одговори државним представницима остали су забележени као пример хришћанске слободе и духовне храбрости у односу према сили овога света.

Као архиепископ и један од најчвршћих бранилаца православне вере у време аријанских спорова, не устукнувши ни пред претњама царских власти – на претње епарха Модеста одговорио је речима: „Прогонства се не плашим, јер је сва земља Божја“.

Поред богословске борбе за чистоту вере, Свети Василије се истакао и делима милосрђа и делатном љубављу. Оснивао је болнице и прихватилишта за сиромашне. У Кесарији је организовао широку мрежу болница, прихватилишта и домова за сиромашне и болесне, такозвану „Василијаду“, у којој су збрњавани напуштени, гладни и оболели, без обзира на порекло. Тај вид црквеног служења постао је узор хришћанске друштвене одговорности.

Као литург и богослов, Василије је оставио неизбрисив траг у животу Цркве. Његова Литургија, која се служи и данас у одређене дане црквене године, сведочи о дубини његовог молитвеног искуства и богословске зрелости. Савременици су бележили да је током богослужења често бивао обузет молитвеним усредсређењем, што је код верних изазивало страхопоштовање и унутрашње преумљење.

Црквену службу је украсио молитвама које се и данас читају у Литургији Светог Василија Великог. Према предању, сам Господ му је у виђењу потврдио ово дело речима: „По молби твојој нека се уста твоја испуне хвале, да би својим властитим речима приносио бескрвну жртву“.

Посебно место у делу Светог Василија заузима његова богословска мисао, обликовaна у времену када су појмови вере били предмет оштрих спорова и политичких притисака. У списима „О Светом Духу“, „Против Евномиј+а“ и бројним посланицама, Василије прецизно и јасно излаже учење о Светој Тројици, користећи језик разумљив и образованима и простом народу. Његово богословље није било апстрактно, већ увек везано за живот Цркве и конкретне духовне потребе заједнице.

Као пастир, показивао је изузетну бригу за јединство Цркве, настојећи да превазиђе расколе и неспоразуме, како на Истоку тако и у односима са Западом. Одржавао је преписку са римским епископом и другим предстојатељима, тражећи саборни одговор на изазове времена. Иако често суочен са неразумевањем и изолацијом, остао је веран црквеном предању и саборном духу.

Његов лични живот био је обележен крајњом скромношћу. И као архиепископ живео је једноставно, готово монашки, одричући се удобности и користећи све што је имао за потребе сиромашних и болесних. Управо та доследност између речи и дела дала је тежину његовом ауторитету и учинила да његова реч буде прихваћена и онда када је била тешка и захтевна.

Свети Василије Велики остао је у црквеном памћењу не само као велики учитељ вере, већ и као пример архијереја који је у исто време био богослов, подвижник, социјални делатник и сведок Јеванђеља. Његов лик и дело и данас служе као оријентир у временима када се од Цркве тражи да истовремено чува истину вере и одговори на конкретне потребе човека.

Упокојио се 379. године, у 49. години, исцрпљен болешћу и непрекидним трудом за Цркву. Иза себе је оставио богато богословско и пастирско наслеђе, које и данас представља мерило православне вере, црквеног поретка и хришћанске љубави на делу. Остаје упамћен као архијереј који је спојио високу ученост, дубоку веру и несебичну љубав према човеку, оставивши трајан печат у животу Цркве.

СПН је раније писао о Обрезању Господњем као о почетку страдања Господа за спасење света.

Pročitajte takođe