Сећање на сусрет великана православне теологије

Митрополит Амфилохије и Христос Јанарас Фото: Митрополија црногорско-приморска.

Црква је једна потпуно другачија стварност, на сасвим супротној страни у односу на религију. Она је догађај који се остварује као заједница односа.

Један редак сусрет двојице изузетно значајних личности — истинских духовних оријентира у савременој свјетској православној теологији — догодио се у „Парохијском архонтарикију“ Светог храма Благовештења у Пиреји, 20. октобра 2019. године, у оквиру програма „Парохија на делу…“.

Христо Јанарас када је угледао Митрополита Амфилохија имао је осмех сина пред оцем којег није видео деценијама. Загрлили су се и тихим гласом и сузним очима казао Митрополиту: „Хвала Богу што си такав, дајеш ми наду.“

Окупљенима гостионици у одсуству Митрополита Амфиохија, обратио се Јанарас и казао за Митрополита:

„Он је један од највећих архијереја којег има васељенско православље и хришћанство уопште, остварена личност, који је врло озбиљно у свом животу и служби схватио Христа и Цркву. …“

Обојица су данас у вечности, у Царству Бога Љубави кога су са толико животног жара славили, изнад свега начином живљења и односа према другоме, као и речју, како писаном тако изговореном.

Дакле, Митрополит црногорско-приморски проф. др Амфилохије Радовић и професор филозофије на Пантијском универзитету у Атини и писац Христос Јанарас, учествовали су у једном несвакидашњем разговору, који се развијао кроз више тема.

Разговор је водио протојереј Спиридон Цимурис, теолог, професор француске школе De la Salle.

Први тематски правац разговора односио се на Цркву онакву каква се данас појављује пред нашим очима — са многим проблемима, али и са живом надом.

Амфилохије Радовић, митрополит црногорско-приморски, истакао је да су теме о којима би требало разговарати: мисија Цркве, однос Цркве и религије, као и разумевање Цркве као Тела Христовог.

Са своје стране, Христос Јанарас нагласио је да су ова питања болна и дубоко рањавајућа, јер — како је истакао — изгубили смо разликовање између Цркве и религије.

Религија је, по његовим речима, догађај усредсређен на појединца, индивидуалистичко искуство, за разлику од Цркве која је заједница, начин постојања и живо искуство односа.

"И управо то јесте тајна Цркве“,– наставио је Митрополит Амфилохије. „И велико је дело Божије што ова тајна и данас остаје жива у свету. Упркос свим искушењима и гоњењима Цркве, ова тајна се дарује читавој васељени.“

Други тематски правац разговора односио се на саборност као начин живота Цркве.

Такав начин живота је богочовјечански, нагласио је подсећајући на речи свога духовног оца, Светог Јустин Поповића: начин живота Христа јесте једини истински начин живота човека.

Ствари су међусобно повезане, истакао је Христос Јанарас. Када кажемо да је вера постала уверење, одмах потом учење се претвара у интелектуалну поуку. Уверење се гради појмовима. Тако учење престаје да буде васпитање и постаје манипулација — није више педагогија, већ „испирање мозга“.

Сабор у Цркви био је израз очинства, истакао је Христос Јанарас. Данас своје клирике називамо очевима, а да нам притом ум уопште не иде ка рађању.

Зато и правимо саборе који нажалост понекад личе на опште скупштине највиших структура. А очинство значи — рађати, изводити у живот.

Разговор се потом усредсредио на питање шта обезбјеђује служба Првога унутар саборног начина постојања Цркве.

Функција Првога у Сабору јесте служба односа, истакао је Христос Јанарас.

Као пример таквог Првога, Митрополит Амфилохије је навео блаженопочившег Патријарха српског Павле.

„На сабору јерархије он није владао, него је приносио себе као жртву. Такво првенство јесте истинско очинство.“

На крају разговора, Христос Јанарас је, на упечатљив начин, навео једну причу из Лавсаика, истакавши да је језик Цркве откривењски онда када у себи има „свету лудост“ — језик који не познаје законе и ограничења, и управо као такав спасава све.

Том приликом изнео је и лично сведочанство о Митрополиту Амфилохију Радовићу, напомињући са дубоким осећањем да је, у његовим очима, овај старац (Митрополит Амфилохије) — мученик.

„На Косову је пострадао…“, рекао је, и са дубоком ганутошћу и сузама у очима захвалио што му дарује наду.

Са своје стране, Митрополит Амфилохије осврнувши се на свога духовног оца, Светог Јустина Поповића који је студирао у Србији, Енглеској, Русији и Грчкој, истакао је да је највише научио од једне просте баке, у подножју Партенона у Атини — која је, како је рекао, била његова највећа животна учитељица.

„То је тајна Цркве — тајна очинства и материнства унутар Цркве.“

Раније је СПН писао о Божићној приредби у Гучи. 

Pročitajte takođe