Од ислама до Христа и православља – исповест једног Немца

Писмо са сведочанством једног човека курдско-турског порекла који је одрастао у религиозној породици сунитске традиције у Немачкој, добила је и објавила у оригиналу редакција СПН-а у Немачкој.

У самом почетку човек се пита да ли је нашао Христа сам, или га је Христ позвао себи. Јер, како каже, у детињству је био окружен вером и имао је на сваком кораку, религија му није била блиска. Ипак, страхопоштовање према Алаху било је присутно и није призивао улудо његово име, нити је хулио. Плашио се да крши заповести. Тај страх, како каже, држао га је под контролом.

Са девет година, преселио се из Швелма у Келн, у средину у којој се осећао странац и међу Немцима и међу сунaродницима – био је „превише чудан“. Непознавање језика, неспремност да прихвати обичаје који су му били туђи и утисак да није „довољно њихов“ донели су му јак осећај усамљености.

Током раних тинејџерских година та изолованост се продубила. У породичном окружењу био је означен као неко ко не испуњава очекивања. Атмосфера нетрпељивости, оптужби и насиља довела је до прекида односа с оба дела породице.

Потрага за идентитетом прерасла је у одбојност према исламу, који је поистовећивао с онима који су га одбацили. Уз то, понео је и предрасуде према јудаизму, учене у кући. И само хришћанство је за њега у почетку било предмет подсмеха. Иако га је тишина цркава привлачила, преовлађивао је његов цинизам.

Уместо религије, како признаје, тражио је ослонац у секуларним идеологијама, посебно у комунизму, који је видео као бунт против породице. У тим трагањима, упао је у друштво које га је привело дрогама и криминалу. Празнина коју је покушавао да угаси зависношћу само је прикривала његову дубоку депресију.

Интересовање за Христа јавило се код њега 2017. Читајући Камија и његову мисао о „филозофском самоубиству", почео је преиспитивати границе људског знања и сопствени атеизам.

Постао је агностик и пожелео да упозна Христа подаље од  предрасуда.

И даље је био оптерећен породичним сукобима и личним падовима. У том периоду изгубио је пријатеља за ког се сумњало да је преминуо од дроге, а блиски рођак му је умро пре него што се с њим измирио. Те ране покренуле су у њему жељу за помирењем.

У тајности је почео да се моли и да тражи знак. Први пут је ушао у Келнску катедралу и осетио необјашњиву утеху. Исто се поновило и на протестантској сахрани.

У џамији и хинду храму није налазио оно што је тражио. Трагање га је постепено довело до православља, о коме је нешто више сазнао преко друштвених мрежа.

Упознао је Руску Православну Цркву у храму Светих Константина и Јелене. С првог богослужења понео је дубоко унутрашње узбуђење. При другом доласку, на парастосу, осећај је био још снажнији - спој радости, туге и необјашњиве топлине. Описао је то као невидљиви загрљај.

Почео је да учи о вери, да разговара с људима из заједнице и да укључује хришћанске поруке у свакодневицу. Тај пут изазвао је спреге осуда и подсмеха међу ближњима, каже он. Један члан породице рекао му је да за њих „више не постоји“.

У то време јављали су му се кошмари који су се појачали после смрти друга, али су нестали када се искрено помолио пред крстом који је нацртао на табли у стану. Како се приближавао православљу, постепено су ишчезли и депресија, и непосредни страхови и мисао о самоуништењу.

Свет је почео да види с више љубави, укључујући и оне који су га одбацивали. Постао је подршка људима који су желели да се ослободе зависности или да се дигну после падова. Чак је и у породици дошло до првих знакова приближавања.

Данас је катихумен који свој преображај види као дар Божји. У светлости која долази од светих види одговор на питања која је Ками постављао разуму.

Он верyје да га је пут, ма колико тежак био, довео тамо где треба и остаје отворен и радознао за оно што му Господ припрема.

СПН је раније писао о промени религијске слике у Немачкој и напуштању традиционално немачких деноминација  од стране верника - ради преласка у православље.

Pročitajte takođe