Војни манастир: светиња између легенде и историје с тајном 12 невеста

Фото: SIĆEVO

У Сићевачкој клисури, непроходној све до краја 19. века, у доба краља краља Стефана Уроша V (Нејаког – 1355-1371), постојао је низ манастира. О њиховојо старости говори и то да је у археолошком истраживању нађен новчић још из времена Уроша Првог (1243-1276), уз друге предмете (оружје и оклоп).

Расположиви подаци говоре да је у 15. веку тамо живела велика колонија монаха у двадесетак манастира, испосница, црквишта и цркава, саграђених у недоступној клисури реке Нишаве. Ту су се „књиге писале и осликавале, манастсири обнављали и живописали“. Међу тим монасима били су многи Светогорци који су побегли пред турским зулумом.

Светиња о којој данас говоримо, буквално је урезана у стене. Верује се да је изградио неко из породице Мрњавчевић. Изграђена у првој половини 14. века, вековима је рушена, обнављана и поново оживљавана, остављајући за собом тајну која ни данас није у потпуности расветљена.

Почетком 15. века, након што је манастир разорен, монаси из грузинског манастира Иверон на Светој гори нашли су уточиште у Сићевачкој клисури. На темељима старе српске богомоље, која је по предању била посвећена Светој Петки, подигли су нови храм и у знак свог порекла назвали га Иверица.

Османлије су током 16. века (поново) разрушиле манастир, а с тим разарањем везује се једна од најпотреснијих легенди српског југа.

Према казивању, Турци су на том месту побили бројне мештане, због једног народног сабора који им се није допадао. А дванаест младих девојака у венчаницама – невесте које нису желеле да издају своју част и веру – живе су сахранили у темеље храма који су порушили. Многи верују да су њихове душе остале чувари тог места, због чега манастир и данас одише неком чудесном, тихом снагом. Те девојке Црква је убројала међу свете.

Један турски тефтер о опорезивању с краја 16. века спомиње манастир Свете Петке на том месту као добростојећи.

Затим је светиња вековима лежала у рушевинама све до краја 19. века, када је, како предање каже, један војник уснио сан у коме му је глас с неба открио да се испод земље налазе остаци древног храма. Кад је са саборцима почео да копа, пронашли су старе темеље.

А откуд војска на месту које су заобилазили чак и римски Виа милитарис и турски Цариградски друм? У ствари, војска Србије у то време припремала терен за пробијање је пута и тунела за пругу кроз Сићевачку клисуру. Чудесно откриће старе светиње изазвало је велико узбуђење.

Штавише, у то време, краљ Александар I Обреновић доживео је бродолом код Бијарица у Француској. Чудом га је преживео, што су српски војници доживели као знак Божје милости. Зато су се заклели да ће у славу Свете Петке и у знак захвалности Богу обновити светињу.

Капија цркве носи натпис: „У славу срећног спасења Врховног Команданта Краљев. српске војске Његовог Величанства Краљ Александара I овај храм из темеља обнављају захваљујући се Свемогућем што је сачувао драгоцени живот Узвишеног Господара Србије, а у знак топлих осећања који су према његовој узвишеној личности прожети. Официри и војници инжињеријских трупа. Изградњом грађевине руководио је капетан Живојин Дамњановић.“

Војска Србије је три године обнављала манастир Свете Петке у Островици, на темељима старог храма, које је открила инжењерска јединица која је припремала терен за прокопавање железничког тунела и пута кроз клисуру.

Онда је него што је за њихов подвиг сазнао и сам краљ Александар, који је пролазио ка Пироту. Дубоко дирнут њиховом вером и трудом, краљ је лично помогао обнову и постао ктитор манастира.

Манастирску Цркву пројектовало је Министарство грађевина Краљевине Србије, а главни архитекта био је Светозар Ивачковић из Београда.

Храм је освештан 14. октобра 1898. Уз њега је озидана и једна купаста стена од полутесаног камена. То је остатак капеле с краја 14-почетка 15. века, која представља један од ретких преосталих доказа о древној историји овог манастира.

Иако црква није живописана, одмах је добила иконостас, постављен после самог завршетка храма. Он је дело уметника Милутина Марковића из Ниша. Храм има и звоник са три звона тежине 400 килограма из 1898.

Крај манастирске цркве је и гробље на ком почива неколико инжењераца који су погинули током радова.

Свод храма осликан је плавим, звезаним небом. Постоји једна фреска – „Бура на мору“. Она нема велики уметнички значај, али подсећа на повод због ког су инжењерци изградили манастирску цркву. Напољу, са западне стране, види се лик Свете Петке на лиму.

Манастир је уживао је посебно поштовање династије Обреновића и звао се „Краљевски српски војни манастир Света Петка Иверица“.

До Мајског преврата 1903, био је у поседу Војске Србије и у том периоду у њему су богослужили војни свештеници. То је једини војни манастир у историји српског монаштва.

Манастир је затим уживао и велико поштовање и помоћ од династије Карађорђевић. Они су издржавали манастир и војног свештеника који је ту служио. Међутим, од његове обнове до данас, у манастиру Свете Петке никад није било монашког живота. Данас, крај храма постоји конак, а манастир је део Нишке епархије.

Данас, Иверица скривена међу стенама и дрвећем Сићевачке клисуре, није само место молитве, већ и жива прича о историји, жртвама, захвалности и искреној вери.

На зидовима манастира сачуване су необјашњиве фреске које, по казивању мештана, „сијају“ у одређено доба дана, као да подсећају да је то место изабрано и благословено.

СПН је раније писао о Кумановској бици и вековном сну о ослобођењу историјских српских територија.

Pročitajte takođe