Српски Леонида с насипа на Дунаву: наређење које је ушло у историју

Мајор (касније пуковник) Драгутин Гавриловић. Фото: слободни извори

Пре 110 година, 7. октобра 1915, у рововима некадашње Банатске улице на Дорћолу у Београду, недалеко од обале Дунава, чуо се говор који је ушао у војну историју, па у вечност. Тај говор постао је недељиви део Одбране Београда, која му је донела француску Легију части, орден који су – осим нашег главног града – добила само још четири града у свету. Стаљинград – данашњи Волгоград – један је од њих.

Мајор Драгутин Гавриловић, командант Другог батаљона 10. кадровског пука, обратио се својим војницима уочи последњег јуриша на вишеструко надмоћног непријатеља. Његове речи и данас се памте као један од најпотреснијих примера војничке части и самопожртвовања:

„Јунаци! Тачно у 15 часова непријатеља се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао... Ви немате више да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд! ”

Мајор Драгутин Гавриловић, командант Одбране Београда

Те октобарске дане 1915. обележила је страховита офанзива удружених немачких и аустроугарских снага под командом фелдмаршала Макензена. Град је био под непрекидном артиљеријском паљбом – на Београд је у само неколико дана пало преко 30.000 граната. С дунавске стране, непријатељ је покушавао да пробије одбрану, док су браниоци, углавном Београђани и добровољци из Срема, одолевали на положајима удаљеним свега тридесетак метара од непријатеља.

У тим рововима били су и Срби муслимани из Рашке, припадници 4. батаљона 10. пука, под командом каплара Шемсе Мидовића из Сјенице. До последњег човека погинули су бранећи барикаде код Народног позоришта.

Када је ситуација постала безизлазна, мајор Гавриловић окупио је своје војнике испред рушевина кафане „Јасеница” и издао наредбу за јуриш. Као прави српски официр, први је кренуо у напад. За њим су кренули сви – уз покличе „За Краља! За Отаџбину!”

Био је то последњи контраудар у Одбрани Београда. Мајор је тешко рањен у врат, али је својим примером улио снагу саборцима. Мрак који је тог дана пао спасао је непријатеља од потпуног пораза. Од 700 бранитеља српске престонице, у животу је остало свега 10.

Због тешке ране у врат, мајор Гавриловић возом је пребачен у чачанску болницу где је оперисан. После три недеље на лични захтев је отпушен да би се вратио на фронт – у чину потпуковника. За то рањавање касније је оглашен за ратног инвалида са 40% телесне неспособности.

Ипак, после три дана огорчених борби, 9. октобра 1915, немачке и аустроугарске снаге пробиле су се у центар Београда и окачиле заставу на тешко оштећени Стари двор, данашњу Градску скупштину. Српска војска била је приморана на повлачење ка Кошутњаку.

За заслуге новембра 1915. године током освајања бугарског положаја на Новом брду код Приштине одликован је Орденом Белог орла с мачевима III реда.

Током повлачења преко Албаније истакао се одбраном Везировог моста када је цео дан водио борбу са Шиптарима на Шимшировом брду. Борио се све док се и последњи војник Моравске дивизије II позива и Комбинованог одреда Одбране Београда није пребацио на леву обалу Великог Дрима. Затим је и своје борце успешно извукао из борбе.  

За учешће у борбама 1916. одликован је Орденом Белог орла са мачевима V реда.

Током пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. лично је у првом борбеном реду предводио своје борце Јуришне чете и Другог батаљона Дванаестог пука “Цар Лазар”. Вештим маневром у једном налету заузео је бугарске положаје на Западном Ветернику. Одмах потом је с леђа ударио на Бугаре на Источном Ветернику због чега је убрзо и овај положај пао. Потпуковник Гавриловић одликован је за храбро држање Орденом Белог орла са мачевима IV реда и француским Ратним крстом.

По окончању Великог рата, напредовао је до чина пуковника у војсци Краљевине СХС, био професор на Војној академији и један од најпоноснијих српских официра. Одбио је место министра војске у влади генерала Симовића, држећи се да војник треба да остане војник.

У Априлском рату 1941. поново је стао у одбрану земље и заробљен је заједно са десетинама хиљада српских војника. Најпре се с Министарством војске и морнарице повукао до Сарајева. Заробљен је 16. априла 1941. код Алипашиног моста. Одведен је у Офлаг XIII Б код Нирнберга. Као најстарији официр у логору борио се за поштовање Женевске конвенције о ратним заробљеницима. У новембру 1942. године учествовао је у прикупљању помоћи за руске војнике. Највећи део четворогодишњег заточеништва провео је у болничкој постељи. У ослобођену земљу вратио се 1. јула 1945. тешко болестан и изнемогао, по завршетку рата вратио се у Београд, али га нове власти нису дочекале као јунака.

Иако је преживео немачки логор, није преживео комунистичко дивљање и одмазду. Као официр Краљевске војске и монархиста, био је изложен јаросном малтретирању и понижењима. Не имавши снаге да оде у емиграцију, вратио се у домовину, у униформи краљевског официра у којој је и одведен у заробљеништво.

Постоје две верзије његове смрти. Једна је да је по изласку из воза брутално је пребијен на улици од стране надобудних скојеваца. Затим је био затворен на месец дана у некадашњем нацистичком логору на Старом сајмишту. Њега је нова власт наставила да користи за своје противнике.

Друга верзија почиње на месту које је лако наставити на прву: тешко болестан, изнемогао и без средстава за живот, пуштен је из логора тек када више није могао да хода. Умро је 19. јула 1945. у свом стану на Славији – гладан, исцрпљен и заборављен.

Још кажу да се млади активисти нису зауставили на пребијању живог и изнемоглог старог ветерана. Упали су му у стан и док је лежао на одру, у јединој одећи која му је остала – парадној униформи с црвеним лампасима. Исекли су му панталоне да скину лампасе (украсне траке) и од њих режу петокраке.

Његова породица је претрпела тежак прогон: стан му је убрзо конфискован, а две кћери изложене понижењима каква не приличе земљи чију је част бранио. Нови „ослободиоци“ Београда су их силоване оставили без крова над главом. То је био уобичајен третман легендарних српских официра Југословенске краљевске војске и њихових породица. То је новинар и публициста Перо Симић доказао у свом делу „Тито и Срби“.  

Мајор, тачније пуковник Гавриловић, сахрањен је у подераној униформи пуковника Југословенске краљевске војске, 21. јула 1945, у гробници рођаке на Новом гробљу.

Тај рођени Чачанин био је учесник готово свих борби српске војске у Балканским и Првом светском рату, носилац Карађорђеве звезде са мачевима, француског Ратног крста и бројних других одликовања. Био је припадник „Црне руке”, али пре свега — симбол части, дужности и пожртвовања.

Данас, век и деценију касније, његов глас и даље одјекује: „За Краља и Отаџбину! Живео Београд!” — као подсетник да се слава народа мери тренуцима када се живот стави у службу части.

View this post on Instagram

A post shared by Serbianmentality (@serbianmentality)

СПН је раније писао о војводи Војину Танкосићу, мајору који се „венчао за Србију“ и положио живот за њу.

Pročitajte takođe