Присилни нестанци као оружје: страх, репресија и неизвесност

Фото: УН

Међународни дан жртава присилних нестанака обележава се 30. августа, као подсетник на хиљаде људи који су нестали под неразјашњеним околностима, најчешће уз учешће државних структура. Иако присилни нестанци представљају озбиљно кршење људских права, огроман број починилаца и даље остаје некажњен.

Присилни нестанак није само тешко кршење људских права појединца, већ и начин ширења страха у друштву. Несигурност коју изазива ова пракса не погађа само породице несталих, већ и целе заједнице.

Иако су присилни нестанци раније повезивани углавном са војним диктатурама, данас се дешавају у различитим деловима света, често у оквиру унутрашњих сукоба и као средство политичке репресије.

Забрињавајућа је појава прогањања бранитеља људских права, чланова породица несталих, сведока и адвоката, као и злоупотреба мера против тероризма као изговора за кршење обавеза држава. Нажалост, некажњивост за тај злочин и даље је широко распрострањена.

Посебно угрожене групе чине деца и особе с инвалидитетом. Стотине хиљада људи нестале су током сукоба и репресија у најмање 85 земаља света.

Ко су жртве - нестале особе?

Жртве присилних нестанака често трпе мучења и живе у сталном страху, лишене свих права и изван домашаја закона. Чак и када преживе, остају им дубоке физичке и психичке последице због дехуманизације и злостављања.

Њихови ближњи пролазе кроз дуготрајну патњу, неизвесност и страх. Не знају где су нестали, у каквим условима се налазе, нити да ли су уопште живи. Истовремено, и сами су изложени ризику да доживе исту судбину. Потрага за истином често доводи до прогона и застрашивања.

Поред емоционалне патње, породице се суочавају и с економским последицама – губитком издржаваоца, немогућношћу да остваре права (нпр. на пензију) без умрлице, као и маргинализацијом. Жене најчешће носе терет потраге, што их излаже додатним притисцима, а ако и саме нестану, често трпе сексуално и друго насиље.

Деца су директне или индиректне жртве. Њихово право на идентитет и сигурно породично окружење бива грубо нарушено нестанком родитеља или њих самих.

Поред личне трагедије, присилни нестанци дестабилизују породице и заједнице, продубљују економске тешкоће и социјалну изолацију. Страх се шири и ван круга жртава, погађајући цело друштво.

Шта је присилни нестанак?

Према Декларацији УН, присилни нестанак подразумева хапшење, притварање или отмицу особе од стране државних органа или група које делују уз сагласност власти, уз накнадно одбијање да се открије судбина или локација нестале особе, чиме се она ставља ван домашаја закона.

Жртве присилних нестанака лишене су права на правно признање личности, слободе и безбедности, заштите од мучења, права на живот (ако су убијени), идентитета, правичног суђења, накнаде и обештећења, права да сазнају истину о својој судбини.

Погођена су и економска, социјална и културна права – на породичну заштиту, здравље, образовање и достојанствен живот.

Према Римском статуту и Међународној конвенцији о заштити свих лица од присилног нестанка, када се ова дела дешавају као део систематског напада на цивиле, она представљају злочин против човечности и не застаревају. Породице имају право на истину и на правну сатисфакцију.

Како је настао овај дан

Генерална скупштина УН је 2010, резолуцијом 65/209, изразила озбиљну забринутост због пораста случајева присилних нестанака и усвојила 30. август као Међународни дан жртава присилних нестанака, који се обележава од 2011.

СПН је раније писао о расположивим званичним подацима о нестанцима људи у Србији и свету.

Pročitajte takođe