Имам и игуман раме уз раме за асфалтирање пута до цркве и џамије

Мештани најчешће говоре о путу. Не о метафоричком, него о правом, земљаном, изрованом макадаму који спаја џамију и манастир, Србе и Бошњаке, прошлост и будућност.

Пут, кажу, значи живот. Јер овде, где живе и муслимани и православци, асфалт није само олакшица — он је обећање да село неће остати празно.

Наизглед обична иницијатива за изградњу пута прераста у снажну поруку заједништва и узајамног поштовања.

У средишту те приче су игуман Гаврило и имам Џемил Дестановић – двојица верских ауторитета који су, уместо да се затворе у оквире својих богомоља, одлучили да делују заједно, за добробит читавог села.

„Пут је жила куцавица опстанка једног народа“, каже имам Џемил ефендија Дестановић, стојећи пред белом џамијом која се градила више од десет година, захваљујући упорности мештана, донацијама из Србије и дијаспоре.

Од октобра, када је џамија свечано отворена, живот се у Лукоцрево полако враћа. Али долазак до ње, нарочито зими, право је искушење.

„Мало јача киша и одмах канали, рупе. Лети — прашина толико да не можемо отворити прозор. И онда, уместо свежег ваздуха, удишемо облаке прашине“, прича Дестановић.

Село је од центра Новог Пазара удаљено осам километара, а џамија још 2,5 километра од најближег асфалта. Од тог пута, асфалтирано је свега 700 метара. Остаје скоро два километра макадама.

На другом крају истог пута, скривен у зеленилу, стоји манастир Свете Варваре из 15. века, подигнут у време Немањића, данас метох манастира Ђурђеви Ступови. Игуман, протосинђел Гаврило, показује темеље и зидине у фази археолошких истраживања

"Пут је неопходан — не само за вернике него и за туристе. Овај манастир је део културне целине Стари Рас са Сопоћанима, под заштитом светске културне баштине УНЕСКО. Верски туризам је главни адут Новог Пазара, а довде се тешко долази“, објашњава Гаврило.

Археолози већ осам година пажљиво откривају слојеве историје. План је да се до 2027. године започне конзервација цркве и конака. Али без пристојног пута ни верници ни посетиоци неће лако долазити.

Иако су и манастир и џамија у истом проблему, игуман је без размишљања одлучио да се прво помогне џамији.

"Ефендија ми је рекао да више не могу да чекају, да бар партерно уређење заврше. Рекао сам — нема проблема. Дали смо скромно, колико можемо. Нисам желео да се то медијски објављује, али ефендија је инсистирао. И добро је да јесте, јер је то покренуло ширу причу о асфалтирању пута и до џамије и до манастира“, прича игуман Гаврило.

Вест о томе да православни игуман даје новац за уређење џамије обишла је друштвене мреже, изазвала стотине коментара и хиљаде дељења. У време када вести често доносе подељеност, ова прича донела је најпозитивније реакције.

Дестановић подсећа да су у Лукоцреву људи „од памтивека“ живели у слози.

„Чак и у рату, једни су скривали породице других. Наше село је познато по братској љубави и слози. Зато и ова акција није чудо — то је само наставак онога што овде одувек постоји“.

Ова заједничка иницијатива имама и игумана, подржана од оба народа у селу, постала је симбол суживота у Новом Пазару.

"Ово је прилика да покажемо шта нас спаја, а не шта нас раздваја. Пут до џамије и манастира је пут до срца овог села“, каже имам Дестановић.

У времену када се разлике често користе као разлог за раздвајање, Лукоцрево показује да оне могу бити темељ за сарадњу. И да је могуће, као што то данас чине имам Дестановић и игуман Гаврило, радити раме уз раме – не зато што то неко тражи, већ зато што је то људски и исправно.

Сада остаје питање — хоће ли локалне власти, држава и добри људи препознати важност овог пута? Јер, ако се асфалт положи, можда ће Лукоцрево поново бити пуно дечјег смеха, звона и езана који се чују заједно.

Раније је СПН писао о томе како су се Срби препознавали за време рата у Босни. 

Pročitajte takođe