Расколничка логика: неканонски поглавар прозива канонску Српску Православну Цркву

Епифаније Думенко. Фото: СПЖ

Думенко тврди да „тај корак представља кршење канонског поретка“, а сам процес стицања аутокефалије окарактерисао је као споран.

У обраћању током сабора епископата ПЦУ, митрополит Епифаније упозорио је на опасност да се у Украјини понови модел који се, по његовом мишљењу, развио у Северној Македонији.

„Категорички не смемо дозволити да се с Украјинском Црквом понови ситуација која се догађа с Црквом у Северној Македонији. Она је, након што је добила обнову црквеног општења од Васељенске Патријаршије, убрзо ступила у савез са Московском Патријаршијом и неканонским путем примила такозвани 'Томос' од Српске Патријаршије“, нагласио је.

Он је истакао да постоје покушаји да се, под плаштом различитих иницијатива, ослаби независност ПЦУ и њена способност да пружи отпор идеологији „руског света“.

„Постоје они који би желели да Украјинска Црква пође истим путем као она у Северној Македонији. Али ми те намере разумемо и активно им се супротстављамо и наставићемо да им се супротстављамо“, поручио је поглавар ПЦУ, коју већина православног света сматра неканонском.

Како се то конкретно „активно супротставља“ – Думенко није навео. Можда је имао у виду дивљачко пребијање свештенства и верника УПЦ док им отимају храмове.

Он је затим прокоментарисао и однос других Помесних Православних Цркава према ПЦУ, рекавши да многе од њих још увек нису ступиле у евхаристијско општење с ПЦУ, сматрајући их расколницима.

Разлози за то, по његовим речима, укључују или очекивање исхода руско-украјинског рата, или блиске везе појединих Цркава са структурама власти у Москви и „зависност“ од њих.

У критици тих Цркава Думенко није штедео речи. Осим што је неке Помесне Цркве назвао „зависним од Московске Патријаршије“ и режима, он је и читаве њихове државе назвао „сасвим или делимично зависним од Кремља“.

Такве Цркве, по Думенковим речима, тобоже „руше канонски поредак и историјску правду и настављају да подржавају руску верзију црквене администрације, те неправедно тврде да су стурктуре Московске Патријаршије у Украјини тобоже заиста 'канонске' и одбијају да признају ПЦУ“.

У документу с поменутог „Сабора архијереја ПЦУ“ он даље тврди да низ Помесних Цркава ипак општи с ПЦУ кроз везе с Константинопољским патријархом Вартоломејем, који редовно саслужује с припадницима ПЦУ. Думенко сматра да је то сведочанство о томе да су ПЦУ већ признале и остале Цркве, мада незванично.

Не можемо се отети утиску о тешкој политичкој обојености и тону завршног документа, што је, опет, чињеница која о природи ПЦУ и улози њеног „поглавара“ говори сама по себи. Исто важи и за активности и методе које спроводи прогонећи канонску УПЦ и њене вернике на целој територији Украјине.

Исто тако, не можемо не подсетити на народну мудрост која каже да то што неко живи с љубавницом – љубавницу не чини законитом женом.

СПН је већ писао о многим случајевима варварских заузимања храмова и пребијања парохијана и свештенства, чак и владика УПЦ.

Pročitajte takođe