Петар и Павле – два различита камена у темељу Цркве

Свети апостоли Петар и Павле. Фото: слободни извори

Господ је положио два тако различита камена у темељ Своје Цркве. И они су били уједињени благодаћу Божјом, дубоким смирењем и осећајем сопствене недостојности за прихватање те благодати. То је величина и лепота апостола.

Апостол Павле

Савле је био образовани богослов с високим друштвеним статусом за то време. Штавише, наследио је римско грађанство од оца, што је његов положај у друштву чинило веома ауторитетним. Поред тога, Савле је био радикални ревнитељ јудаизма и спреман да предузме било какве мере против оних који су представљали претњу његовој верској традицији. Савле је имао много разлога на основу којих је могао да изгради каријеру и живи, како кажу, у детелини. Али он је све то сматрао смећем, или, како каже грчки текст, „скибалон“ (балега, ђубре), што је у синодалном преводу скромно преведено као „сујета“.

Откровење које је Савле добио на путу за Дамаск променило је цео његов живот. Немогуће нам је да замислимо дубоки преокрет који му се догодио.

Касније ће цитирати Христове речи и говорити о Њему као да је и сам био присутан поред Спаситеља у сваком тренутку Његовог земаљског живота. Мистично-богословски увид у саму суштину Христове жртве дат му је као велики дар Светог Духа.

Примивши тај непроцењиви дар, како је себе видео Павле? Видео је себе као Савла, који је одобравао убиство првомученика Стефана. Видео је себе како дише претњама Господњим ученицима, жедан њихове крви. Велики контраст између тога ко је Павле постао и ко је Савле био, толико га је понизио да се главни апостол сматрао најмањим од апостола, недостојним да се назове апостолом. Али је исто тако схватио и да је постао нека врста илустрације, којом је Бог показао да нема понора из којег не би могао извући човека.

Нису његово образовање код Гамалилових ногу, нити његова ерудиција и ученост учинили Павла врховним апостолом, већ његова велика смиреност и Божја благодат.

Богословље ћутања

Посланице апостола Павла биле су у много чему тешке за разумевање не само нама, већ и његовим савременицима – по много чему. Често делују несистематично и више као скице, нацрти, потези четкицом на теолошкој слици која никада није завршена. Можда је апостол заиста очекивао, како и говори у својим посланицама, да ће се Други Христов долазак догодити у веома блиској будућности, и стога се није бринуо о систематизацији јеванђељског откровења.

Или је можда ствар била у нечему другом. Оно што се не може разумети умом, морало се схватити срцем, у пракси духовног живота.

Истинско богословље приводи душу не ка речима о Богу, већ ка ћутању пред Њим. Ко познаје Бога – ћути. Ко се моли, више воли да слуша Бога у тишини, него да говори о Њему.

„Речи су оруђа овог века, а тишина је тајна будућег живота“, учи преподобни Исак Сирин. Наш језик је нем, у њему нема речи које би могле да пренесу истинско знање о Богу. Наша тзв. богословска знања само су мапа која означава територију, али не и сама територија. Да, она имају значење, као што штап има значење за слепог човека: он му даје могућност да не падне и да не залута. Али то не значи да уз помоћ тог штапа слеп човек види свет. Он му само помаже да се креће у правом смеру.

На „православном интернету“ умножиле су се „говореће главе“, које одговарају на сва питања и знају „све“ о Богу – и то је директан знак деградације књишког богословља. Кад би се оно и заиста развијало и доносило корист, имали бисмо више оних који ћуте, јер су осетили укус тишине и безмислија у молитви. А не оних који бескрајно говоре о Богу, а не познају Га, и оних који воле да бескрајно слушају те говорнике.

Апостол Петар

Апостол Петар мало је личио на Павла. Обичан рибар. Највероватније није знао ни да чита, ни да пише. Био је једноставан и необразован човек. Иако, као што видимо из његових проповеди у Делима апостолским и посланица које су записане, апостол Петар је био течан говорник и умео је убедљиво да говори. Петар је имао жену, а Јевсевије из Кесарије спомиње да је имао и децу.

Петров карактер био је импулсиван, оштар и емоционалан. Он би заиста дао живот за Христа без размишљања, да је било потребно.

Али Господ у Гетсиманском врту наредио му је да врати мач у корице, након чега је Петар, заједно с осталим ученицима, радије остао скривен у ноћној тами.

А онда се догодило оно што је, с наше тачке гледишта, добило прилично чудну оцену од Христа. Да ли се шпијун који се тајно ушуња у непријатељски логор, претварајући се да је „један од својих“ пред странцима, може назвати издајником? Он се крије и свима које сретне говори: „Не, нисам са Оним Који је ухапшен, ја сам са вама, ја сам један од вас.“ Петрове намере изгледају јасне – жели да сазна шта се дешава са његовим Пријатељем и Учитељем, јер шта ако може некако да Му помогне? Али петао закукуриче три пута, и Петар се сећа речи Христових, који га је упозорио да ће се одрећи свог Учитеља. И Петар схвата – одрекао се, и то више пута. Издао. Нешто у његовој души се од тога сломило, и он изашавши, горко заплака.

„Јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви путеви Моји“, каже Господ преко пророка Исаије (Исаија 55:8). Оно што се нама чини исправним, Бог другачије процењује.

А Петрово одрицање од Христа повод је да се сви ми, пре свега, замислимо над собом. Испоставља се да је сваки пут када једноставно ћутимо тамо где би требало да говоримо, то издаја? Сваки пут када више волимо да се не истичемо, већ да се растворимо у гомили, да постанемо један од странаца – да ли је и то издаја? Када више волимо да се „не мешамо“, „не тражимо проблеме“, да се правимо да не примећујемо или једноставно живимо као сви остали – да ли је и то издаја? Ако је тако, онда треба да плачемо много више и чешће него што је Петар плакао.

Волиш ли ме?

Покајање апостола Петра и смирење које је уследило након његовог одрицања, благодаћу Божјом, учинили су га врховним апостолом. Христос поставља Петру три питања након свог васкрсења. Два пута пита: „Симоне, сине Јонин, волиш ли ме (agapas me)?“ – употребљавајући глагол који означава највишу, жртвену, свеобухватну љубав. И сваки пут Петар, не усуђујући се да преузме такву висину након свог пада, одговара: „Да, Господе! Ти знаш да те волим (philo se)“, користећи реч која означава срдачну, пријатељску наклоност.

И тек трећи пут Господ, смиривши се до нивоа скрушеног ученика, пита га речима Петра: „Симоне, сине Јонин, волиш ли ме (phileis me)?“ И Петар одговара трећи пут: „Господе, Ти све знаш; Ти знаш да Те волим (philo se)“.

„Храни овце моје“, каже му Спаситељ. Управо таква, скрушена, смирена, али искрена и срдачна љубав даје свештенику право и смелост да служи Богу – не као плаћеник, већ као добри пастир, спреман да положи живот свој за своје стадо.

Аутор: протојереј Сергиј Успенскиј

Pročitajte takođe