Животни пут једног свештеника под будним оком Митрополита Амфилохија

Разговарали смо и о његовом одрастању, спознавању вере, школовању и његовом познанству са блаженопочившим Митрополитом Амфилохијем. Такође смо се упознали са местом где свештеник Синиша тренутно служи, а дотакли смо се и праштања ближњем свом.

Отац Синиша је рођен у Хрватској у Пули. Тамо је био запослен његов отац, који је радио на бродоградилишту. Са његове четири године почео је рат и свештеник Синиша је уз бројне потешкоће са породицом морао да прибегне код бабе и деде у Апатин.

Његов отац се одлучује да брани своју отаџбину и одлази на фронт. Касније се отац Синиша из Апатина преселио у Приједор, а касније 97' године његов отац добија посао у Бијелој у Црној Гори.

Веру је свештеник Синиша спознао захваљујући свом покојном деди, који му је говорио о Васкрсењу Христовом. Њега је то привукло и почео је да се занима за верске теме.

"Мени црква у то време није падала на памет. Нико ми није ни причао о томе. Сем мог покојног деде са очеве стране. Интересантно је било, давао је покојни деда Недељко годишњицу и отишао сам и ја тамо. То је било баш ово неко време, доба васкршњег поста. И деда каже чекамо Христово Васкрсење. Ја нисам знао шта је то Христово Васкрсење, ко је уопште Христос. Ја сам крштен са 4 и по године, а у том тренутку имам неких 7/8 година, појма нисам имао ни о чему. И мени деда објашњава да је Христос Васкрскао и победио смрт. И мене је то заинтересовало."

У Бијелој и Херцег Новом отац Синиша се упознаје са Литургијом и све више осећа да ће то бити његов позив, да буде свештеник.

"Ми смо се у Херцег Нови преселили у јесен 97. Отишао сам са породицом у манастир Савино у Мељинама код Херцег Новог за Успење Пресвете Боготодице 28. августа. Мени се тамо јако свидело, они свештенци, Митрополит Амфилохије ,предивна песма, неописив богоугодни осећај , који сам ја тада први пут у животу доживео. Ја сам својим родитељима рекао на путу до куће у аутобусу да хоћу да будем свештеник. Они су ми се смејали. Откуд ти хоћеш да будеш свештеник, први пут си на литургији. Не знаш ништа. Ја наставим да тражим стално од мојих родитеља да идем на литургије у помесну Цркву. У цркву Полагања ризе Пресвете Богородице у Бијелој јер смо тамо живели."

Чак и током школовања Бог га је све више призивао себи, па се тако и отац Синиша одлучио да хоће да упише Богословију на Цетињу, што му и полази за руком, захваљујући блаженопочившем Митрополиту Амфилохију.

"Ја сам кришом од мојих родитеља, то је интересантно,уместо да учим биологију и физику,а то никада нисам волео тако те науке, математику ту сам дибидус, нажалост Бог ме није за то дао, дао ме је за језике, али за природне науке ме дефинитивно није дао или ја нисам имао интересовања према томе. И у књизи бих држао црквену литературу, тад је излазило као и данас Светосавско звонце, онда много Светигориних часописа за децу. То је мени било интересантно, илустрације и приче поготово руске и украјинске народне приче које продиру у човека и човек кроз њих може да спозна себе и веру. Јер да се разумемо сви смо ми православни народ како год да се делимо."

Како сам отац Синиша каже, чудом и промислом Божијим упознао је блаженопочившег Митрополита Амфилохија, био му лични чтец, и уз њега је успеo све да научи и успешно положи пријемни на Богословији.

Из Црне Горе одлази у Србију, где га је за чин ђакона рукоположио епископ нишки владика Јован 21.10 2013. год у цркви светог Архангела Михаила у Нишу. Чин свештеника добио је у манастиру Суково (Пирот), где је био на пракси. Парохију отац Синиша прима 25.12. 2013. године у Темској , где проводи годину и по дана,после чега добија премештај у Димитровград. У Падинској Скели отац Сниша добија парохију 23.12.2023. године.

У Падинској Скели отац Синиша и данас служи као свештеник у храму Сабора Срба Светитеља. Ту се отац Синиша осврнуо на то колико је важно да међу људима постоји слога, праштање и разумевање.

"Ова црква је изграђена пре неких 15 ак година, тада су ту били отац Зоран и отац Урош, захваљујући ПКБ у и добрим људима и њиховим прилозима у Падинској Скели је изграђен храм. И управо због тога се ова црква зове Сабор Срба Светитеља зато што су сви били једнодушно сабрани драга браћо и сестре, а то је сабрање, није био раскол него сабрање.
И о томе треба да размисли свако од нас у послу у колективу у животу, пословно, приватно у породоци и држави, наглашавам држави треба да постоји сабрање и међусобна толеранција једни према другима? Не смемо да се отуђимо од Бога."

Pročitajte takođe