Каква ће бити Албанска Црква с новим Предстојатељем

Какво ће бити предстојатељство Архиепископа Јована? Фото: СПН

Украјинска филијала СПН припремила је велики аналитички материјал о новом Предстојатељу Албанске Православне Цркве и будућим изазовима у односима с грчким Црквама. 

Дана 16. марта 2025, током друге недеље Великог поста, у Синодалном центру Албанске Православне Цркве у Тирани одржани су избори за новог Архиепископа.

У резултату гласања, сада већ бивши Митрополит корчански Јован (Пељуши) постао је Предстојатељ АПЦ. Наш сајт је посветио доста пажње том догађају. А разлог за такву пажњу је то што смо ми, православни верници Украјине, забринути какав ће став заузети поглавар Албанске Цркве по питању тзв. ПЦУ. Зато, покушајмо да сагледамо личност Митрополита корчинског Јована и схватимо какав ће пут он изабрати за Албанску Цркву у блиској будућности.

Историјски контекст избора

Пре него што покушамо да одговоримо на питање који ће курс изабрати владика Јован, подсетимо се на историјски контекст у ком ће морати да обавља своју службу. Рецимо неколико речи и о значају покојног архиепископа Анастасија – како за Цркву, тако и за албански народ уопште.

Албанија је претежно исламска земља. Међутим, током опела Предстојатеља Албанске Православне Цркве, парламент те земље је, из поштовања према личности преминулог, одложио седнице, а на сахрани су били и представници највишег руководства државе. Подсетимо, архиепископ Анастасије је етнички Грк. Међутим, у албанској штампи су се могле наћи речи да он „није довео Грчку у Албанију, већ је Албанију одвео у Грчку“. Шта то значи?

Чињеница је да Албанци и Грци, који су вековима живели једни поред других, другачије тумаче неке историјске догађаје, због чега међу њима постоје извесне несугласице и тензије у односима. Треба напоменути да је за Грке Православље увек било најважнији део њиховог националног идентитета. Ниси Грк ако ниси православац – такве изјаве се често могу наћи у Грчкој. Заузврат, за Албанце је религија, иако је играла значајну улогу, доживљавана нешто другачије. Уосталом, и муслимани и хришћани живе у тој земљи. И, што је најважније, православна заједница Албаније готово је увек тежила формирању сопственог црквеног идентитета и независности од спољних утицаја. Такви процеси се уопште не допадају Грцима, у чијим очима је аутокефалност Албанске цркве тешко оправдана, будући да је Албанија веома дуго била под утицајем Цариградске Патријаршије.

Али чак и унутар земље, „црквено питање“ остаје веома акутно. С једне стране, јужни региони Албаније дом су грчке мањине, која традиционално припада грчкој православној заједници и одржава блиске везе с Грчком (многи Албанци говоре грчки, иако су рођени у Албанији). С друге стране, представници државе и политичари стално истичу потребу очувања пуне независности Албанске Цркве, која је у њиховим очима саставни део националног идентитета. У том контексту, било какве везе с Цариградском Патријаршијом често се доживљавају као покушај утицаја на унутрашње ствари Албанске Цркве. То изазива оштру реакцију власти и ствара проблеме свештенству и верницима.

Истовремено, значајан део Албанаца високо цени елементе грчке културе – музику, књижевност и уметност. Грчко наслеђе се доживљава као део заједничког културног наслеђа Балкана.

Осим тога, у Албанији има доста људи који верују да блиске везе са грчким црквама (Грчком и Цариградском) не доносе ништа лоше и могу само ојачати духовни живот. Али постоји и супротна тачка гледишта, према којој би такве везе, а посебно интеграција грчких традиција, језика и културе, могле поткопати независност Албанске Православне Цркве и негативно утицати на национални идентитет.

Такво стање је довело до тога да су албански јерарси успели наћи разумну равнотежу, где, с једне стране, постоји поштовање грчке културе и духовности, а с друге, постоји жеља да се очува аутокефалност и сопствена посебност. И та равнотежа је заслуга покојног архиепископа Анастасија. Умео је да изгради црквени живот тако да је, одржавајући веома блиске везе са грчким Црквама (довољно је рећи да никада није крио пријатељство са патријархом Вартоломејем и није ћутао о свом грчком пореклу), Албанска Црква задржала слободу од спољашњих утицаја. Покојни Предстојатељ је доследно бранио потребу равноправног дијалога, где свака страна поштује суверенитет друге и не покушава да наметне своје виђење ситуације.

Такво стање посебно се јасно одразило „у украјинском питању“, односно у проблему ПЦУ.

Подсетимо се само укратко да је архиепископ Анастасије постао један од најнепомирљивијих и најдоследнијих критичара стварања ПЦУ у православном свету. Тражио је сазивање Свеправославног сабора по том питању и више пута је исказивао подршку гоњеној УПЦ.

Поред тога, Синод Албанске Цркве је изнео најразумније примедбе у вези са могућношћу признавања каноничности хиротоније и легализације украјинских расколника, а такође је више пута иступио у подршку УПЦ. Ни пријатељство са патријархом Вартоломејем, ни поштовање према грчким црквама које су признале ПКП, ни грчко порекло самог архиепископа Анастасија нису утицали на овај став. Штавише, ови фактори не би требало да утичу на став митрополита Јована Корчинског.

Поред тога, Синод Албанске Цркве изнео је најразумније примедбе у вези с могућношћу признавања каноничности хиротоније и легализације украјинских расколника, а исто тако је више пута иступао у подршку УПЦ. Ни пријатељство с патријархом Вартоломејем, ни поштовање према грчким Црквама које су признале ПЦУ, ни грчко порекло самог архиепископа Анастасија нису утицали на овај став. Штавише, ти фактори не би требало да утичу на став Митрополита корчинског Јована.

Биографија

Новоизабрани архиепископ Јован, некадашњи Митрополит корчански, рођен је 2. јануара 1956. године у Тирани. Од ране младости, у периоду жестоких верских прогона, тајно га је крстио свештеник – један од првих који је приступио подземној Цркви у условима тоталног атеизма и државног прогона. Између 1979. и 1990. Јован је радио у психијатријској болници у Тирани, а 1990. одлучио је да оде у Сједињене Америчке Државе да би стекао теолошко образовање. Владика је са одличним успехом дипломирао на Школи Светог крста у Бостону, стекао звање магистра теолошких студија 1993. Већ 1992. године, вођен жељом да допринесе обнови порушеног црквеног живота у Албанији, успоставља контакт са архиепископом Анастасијем и одлучује да се врати у домовину. У септембру исте године Јован се вратио у Албанију, где је почео да предаје на Духовној академији Аутокефалне Православне Цркве Албаније.

За ђакона је рукоположен 27. фебруара 1994, а 4. децембра исте године за свештеника. Године 1995. поново одлази у Сједињене Америчке Државе на наставак студија, а 1996. године уздигнут је у чин архимандрита. Због својих високих резултата у академској сезони 1995-1996, уврштен је National Dean's List, листу која укључује имена најбољих студената са свих универзитета у Сједињеним Америчким Државама. Вративши се у Албанију, постао је декан Богословске академије, на којој је радио до 1998, након чега је изабран за Митрополита корчанског.

Од 1998, Јован наставља своју службу митрополита, комбинујући пастирски рад са наставом, превођењем и научним истраживањем. Приредио је текст Догматике, прве богословске публикације на албанском језику, превео многа дела отаца Цркве и одиграо важну улогу у формирању јединствене философске и религиозне терминологије у албанској теолошкој литератури. Поред матерњег албанског, течно говори енглески, француски, италијански, грчки, латински и хебрејски.

Године 2000. основао је часопис Tempulli, који је брзо постао као један од водећих научних и културних часописа у земљи. Часопис обједињује радове познатих интелектуалаца, истраживача и албанолога, како из Албаније, тако и из иностранства. Епископ Јован није само главни уредник те публикације, већ активно учествује у изради научних чланака посвећених питањима културе, историје, археологије, философије и теологије.

Током година службе, више пута је представљао Аутокефалну АПЦ на међународним конференцијама, укључујући и Светски савет Цркава, као и у дијалогу с Римокатоличком Црквом.

Да ли ће нови Предстојатељ наставити дело архиепископа Анастасија?

Сматра се да је митрополит Јован био не само ученик покојног архиепископа Анастасија, већ и његов дугогодишњи стални помоћник. Сасвим је могуће да су текстови Албанске Цркве, припремани и објављени за живота архиепископа Анастасија, нису настали без помоћи епископа Јована. И имамо право да очекујемо да се нису предомислили не само синодалци, који су пре готово пет година потписали изјаву о сумњивим акцијама Цариградске патријаршије на територији Украјине, већ то није учинио ни нови Предстојатељ Албанске Цркве.

Штавише, у свом првом говору, прочитаном са амвона храма Васкрсења Христовог у Тирани, епископ је обећао да ће „поштовати свете каноне и Свето Предање и свим силама трудити да заштити права Цркве“.

И то је оно што очекујемо од Предстојатеља, не само ми, већ и људи чији је он постао пастир. Како је исправно рекао албански свештеник Илија Мазнику, „нови Архиепископ Албаније има много обавеза, али најважнија од њих је да сви очекујемо да иде истим путем као и Архиепископ Анастасије“.

Pročitajte takođe