Христос је мера свих ствари – архимандрит Јустин (Рауер)

Хрисос је мера свих ствари - Архимандрит Јустин. Фото: СПН

Новинари немачког одељења СПН интервјуисали су свештенослужитеља, а отац је говорио о Великом посту, истинским хришћанима и о томе како достићи мир у црквеним и светским конфликтима.

Архимандрита Василија (Гролимунда) познају многи у Немачкој и далеко изван њених граница. Родом из Швајцарске, он је примио монаштво под руководством св. Јустина (Поповића) и провео 11 година на Светој гори, где је био духовно чедо св. Пајсија. По његовом благослову, о. Василије отправио се у Немачку, где је основао манастир св. Спиридона.

Много година касније, у невеликом градићу Унтер-Уфхузену код Ајтерфелда основан је још један манастир у част св. Јустина Ћелијског. Настојатељ тог манастира је духовни син о. Василија – наш данашњи саговорник, богослов, преводилац и архимандрит СПЦ у Немачкој Јустин (Рауер).

Оче Јустине, реците нам када сте примили Православље?

Рођен сам у Минхену у католичкој породици. Сходно томе, крштен сам у католичкој цркви, затим сам са 23 године постао православац, а са 26 сам се придружио оцу Василију.

Колико је људи тада долазило у православну цркву и како се она променила у односу на сада?

У то време, наравно, било је и Немаца који су постали православци, али је тада већина њих то чинила браком. Венчали би се православном женом или мужем и потом и сами постали православци. Али чињеница да се људи директно, без тога обраћају православној вери, сада је, наравно, много чешћа.

Интервјуишемо вас уочи Великог поста Како бисте могли да објасните нецрквеним људима зашто је то потребно и зашто се сматра тако дугим и строгим?

Прво питање: одакле четрдесетодневни пост? Наравно, од Мојсија, Илије и самог Христа. Зашто да постимо? Јер Адам и Ева нису постили. Адам и Ева су имали само једну заповест, то је била заповест о посту, а то је: не јести са дрвета и ништа друго. Адам и Ева нису испунили ову заповест и протерани су из раја, што обележавамо у недељу. Пост нас подсећа да се морамо држати Божјих заповести. За испуњавање заповести Божијих потребна је одговарајућа воља, а пошто Црква зна да је снага воље људи слаба, она нам даје најлакши задатак, као што нам је Бог дао најлакши задатак – да постимо. На пример, ако ти кажем: Не љути се четрдесет дана, тада ћете од самог почетка рећи: ово је немогуће, ово је немогуће. Али можете постити. Свако ко жели може да се придржава правила поста, јер она нису толико компликована, а од ових правила су изузети болесни, стари и деца. Они могу да учествују у њима по својим могућностима, али за здраву одраслу особу та правила не представљају никакав проблем ако то човек жели. То је проблем: воља. Јер Црква, као добар учитељ, зна да, ако жели да научи људе већем броју Божијих заповести, људи прво морају развити потребну снагу воље. Баш зато Црква сматра пост најнижим степеном јачања воље. Ако у овој фази нисте вољни да упражњавате снагу воље, не треба да вас чуди што нећете напредовати у свом духовном животу, због тога Црква придаје велики значај посту. Пост исто тако има додатни значај за чишћење организма. Зашто не очистити своје тело једном годишње? Наравно, на северној хемисфери, где је хришћанство прво завладало, најбоље време је кад нема ничега. Тада није било ни фрижидера, ни конзерви, а прошлогодишње залихе су биле скоро истрошене, нова берба још није сазрела, а то је, наравно, време када се чишћење може обавити на најбољи могући начин. Поставља се и питање: зашто су уведена ова посебна правила? Морају се посматрати историјски јер је црква првобитно основана на Средоземљу и током поста су биле дозвољене неке ствари које данас можда не изгледају као сасвим посна храна – на пример, морска храна је дозвољена, али се данас сматра деликатесом. Наравно, морате се запитати да ли то има смисла, али људи на Средоземљу су хтели да лове рибу, а све што би се уловило у мреже сматрало се отпадом, а наравно да сте смели да једете „отпад” током Великог поста. Али главно је било бити послушан Цркви, јер су Адам и Ева били непослушни, а Христос је био послушан. Он за себе каже: „Дошао сам да извршим вољу Очеву“. Свети апостол Павле пише о Христу: „Био је послушан, послушан до смрти на крсту“. Можеш бити послушан само ако радиш оно што неко други каже, а не оно што кажеш себи. На пример, многи људи кажу: „Доста је ако не једем чоколаду током поста“. И то је добра идеја, али то сам себи урадио и онда сам непослушан. Постављам баријеру свом егоизму, али га постављам себи из свог ега. А ово није нарочито послушно, не помаже ми, не јача моју вољу. Ако ипак радим шта хоћу, то ме не покреће напред. Идем напред када радим оно што ми неко други каже. Тако се учим послушности, на најнижем нивоу, наравно: у области поста. Свакако, могли смо имати потпуно другачија правила поста, али су се она искристалисала, а знамо из савремене науке о исхрани да су подвижници, који су веома детаљно проучавали пост, емпиријски открили шта је највеће оптерећење за стомак, јер када је стомак заузет варењем, потребан му је кисеоник, али га нигде не добија тако брзо као из мозга. Дакле, стомак узима кисеоник из мозга, и зато се увек умориш после јела јер мозак не добија толико кисеоника, а подвижници су се бавили питањем: шта треба да једем да бих после јела што пре поново могао да се молим пуном снагом мозга или пуном пажњом? Тако су настала правила поста која имамо. На пример, током Великог поста, у неке дане, односно на Цветну недељу и Благовести, дозвољена је риба, али не и млечни производи и производи од јаја. А савремена дијететика је утврдила да је за варење рибе потребно много мање енергије него за варење млечних производа и производа од јаја. Наравно, људи могу рећи: риба треба да умре, али млеко и јаја не треба да умру. Али то није била првобитна намера правила поста: Када могу поново умно да се молим? Они су то открили из сопственог искуства, а сада и научно знамо да су правила потпуно иста. Дакле, то нису бесмислена правила. Многе ствари не разумемо, али учимо да разумемо радећи ове вежбе. А шта значе те вежбе на стаорогрчком? Већина људи то зна, чак и кад то не схватају. То је аскетизам, подвижници су практичари. Сви ми практикујемо послушност Богу, почињемо од најједноставније ствари – од поста, а Бог каже: ако ниси веран у малом, нећеш бити веран ни у великом. Тако да онај ко мисли да пост није важан, вара се, и зато бих свима саветовао да се спријатеље са постом, на крају крајева, онако како Црква предлаже, јер Црква тачно зна какви се духовни благослови од њега могу добити.

Данас у Европи и свету у целини постоји тенденција да људи славе хришћанске празнике без Христа. На пример, уместо Божића „Christmas“ – „Xmas“. Иста ствар са Ускрсом. Како оцењујете тај тренд?

Христос каже: „Зашто Ме зовеш ’Господе, Господе’, а не чиниш оно што ти кажем? Не могу себе назвати хришћанином ако не чиним оно што Христос каже, иначе сам само ’културни хришћанин’, али не и верујући хришћанин. Ако то прихватим као такво, онда је све у реду, свима је дата слобода и нико је не одузима, осим можда тоталитарних држава. Али Бог нам даје слободу, дао је слободу и Адаму и Еви и није им је одузео, иако је унапред знао шта ће Адам и Ева учинити и није то спречио. Дао је слободу и с том слободом човек може да ради шта хоће, у одређеним границама, наравно. Наравно, човек не може да лети својом вољом, али у одређеним границама има слободу да ради шта хоће, а ту слободу му Бог не одузима. Ни други човек не може бити лишен те слободе, да буде само културни хришћанин, али мора схватити да није верујући хришћанин и да није део цркве. Наравно, то је огромна тема и постоји много начина да се то посматра. Зависи и од тога да ли је човек материјалиста, на пример, са филозофске тачке гледишта. Ако постоји само материја, онда Бог не може постојати. Тада му се могу допасти црквене грађевине из прошлости зато што су посебна места моћи, или зато што га инспиришу из уметничке историјске перспективе, или из различитих разлога који се могу развити да би објаснили зашто иде у цркву у којој нема богослужења. Неко може бити и толико културан хришћанин да оде на божићну или васкршњу службу, али само због тог искуства. Све те могућности постоје, и Бог их не забрањује, али жели да будемо искрени према себи и да себе разумемо онаквима какви јесмо, а не какви нисмо. Због тога Он говори и много јаких речи фарисејима и књижевницима, почевши речима: „Ви, лицемери“. Али не смемо бити лицемерни. Ако заиста верујемо у Христа, морамо испуњавати Његову вољу. Ако не верујемо у Њега, онда нисмо хришћани у правом смислу те речи. И тако, ми смо културни хришћани у крају где живимо, али то постоји свуда. Има и културних муслимана, културних хиндуиста и културних будиста који једноставно не следе своју религију, иако су одрасли у тој средини и у тој вери се природно формирали.

Настављајући причу о Хришћанству без Христа, желимо се дотаћи и теме поделе између конзервативизма и либерализма, а то је и однос према родној идеологији, однос према ЛГБТ, шта бисте рекли на ову тему?

Ако пођемо од Христа – а то је једини пут, ако себе називате хришћанином – јер од Христа учимо шта значи бити човек. Бог је створио човека као своју слику и прилику. Лик Божија је статичан елемент у човеку, а сличност је динамички елемент у њему. Адам и Ева имали су статичан елемент и били су позвани да усаврше динамички елемент јер, иако су били по лику Божијем, нису били као Он. Сличност мора да расте, а та сличност ће наставити да расте и после наше смрти, у правцу у ком смо се кретали. То значи да је човек дошао на овај свет са сасвим специфичним призивом, и ако не испуни свој призив, онда има слободу да то учини, али не остварује себе. Он никада не постаје оно што може постати, он никад не достиже свој потенцијал. Јер говори се: „Бог је створио човека, мушко и женско створио га је“ – имамо дуалност и ништа више. Ако човек жели да постане сличан Богу, онда мора проћи тим путем на начин који му је Бог дао, то јест као мушкарац или жена. Што се човек више удаљава од Бога, то више пати од духовне штете, а ако је довољно духовно оштећен, трпи и психичка, емоционална, а могуће и физичка оштећења кроз болест. Све надокнађује Христос, који нам даје могућност да наставимо путем Адама и Еве, наиме, а конкретно – да постанемо слични Богу. Што више штете човек претрпи, то је већа криза његовог идентитета, јер он ни не схвата своју праву суштину, а то је да је слика Божија и да мора постати сличан Њему. Као резултат тога, у зависности од обима штете, људи више не могу да се идентификују и покушавају да замене тај недостатак идентификације другим стварима. Тада смо суочени са проблемом да на место Христа долазе различити полови или чак различите страсти, ако се тако снажно идентификујемо са страстима да више нема места за Христа. Или са одређеним школама мишљења. Постоји огроман број путева на којима се можете заглавити. Али себе можете пронаћи само ако Богу дате место у себи да постанете као Бог. То је, наравно, велика трагедија. Наравно, не ради се о томе да указујете на људе и говорите, грешите, али ако смо заиста озбиљни у вези с хришћанском поруком, то је питање самоповређивања, ако се удаљавам од слике Божије, а пут назад је повратак Богу. То можемо понудити људима као црква, али им неће бити добро ако им кажемо да су здрави, кад су, у ствари, оштећени. Али то не значи да су болесни само они који су сада у центру пажње – сви смо болесни. И мада свако има своју посебну мешавину болести, део болести је и то што не можете пронаћи своје призвање као мушкарац или жена.

Данас се болести примећују и у међуцрквеним односима. Постоје спорови око каноничности и законитости, укључујући и пример одлуке патријарха Вартоломеја да „излечи раскол“ у Украјини, као и мешање представника разних државних органа у ове процесе.

Пре свега, желео бих да кажем да као монах не желим да се бавим политиком, то није мој задатак. Као монаху, важно ми је да се поново фокусирам на Христа и да разумем ствари из Христове перспективе. По мом мишљењу, хаос који имамо у цркви је само зато што Христос није у центру пажње. Христос није личност по којој се све мери, већ се пре свега тежи себичним циљевима, који се онда појачавају, да тако кажем, канонима који су постојали у одређеном тренутку. Те каноне је Црква издала у одређено време и под одређеним околностима, а није сваки канон такав да нужно има универзалну силу за сва времена. Наравно, постоје такви канони, али нису сви такви. Мера свих ствари је увек Христос, а ако Христос нестане у црквеној политици, онда су врата за сваку забуну широм отворена. То је и име ђавола: „Диаволос“ на грчком. "Диа" значи "кроз", а "волос" долази од "вало", што буквално значи "бацити". Тако сав неред долази од ђавола, и ако му ја, као Адам и Ева, отворим врата заборављајући Бога и дајући предност својој вољи, уносим неред и у цркву. Наравно, људи којима је Христос на првом месту достојни су дивљења, посебно ако због тога пате. То су радили сви мученици, а и Украјина сада производи мученике, а митрополит Онуфрије је светли пример како треба поступати када на прво место стављаш Христа. У суштини, ово је алармантан сигнал за све остале јерархе Православне Цркве, да од њега узимају пример и покушавају све да посматрају из угла Христа. Тада, по мом мишљењу, свих ових потешкоћа уопште неће бити. Проблеми настају јер архијереји, наравно, али и народ Цркве, пре свега, немају вољу Божију. Тада се појављује ђаво јер има простора да оперише. Прича о Адаму и Еви понавља се изнова и изнова. То нас враћа на важност поста. Да постимо од своје воље и у свему тражимо вољу Божију, што потврђујемо у молитви „Оче наш“: „Да буде воља Твоја...“ али често не мислимо на то и зато настају сви ови проблеми. Исцељење је могуће само кроз Христа, у Христу и са Христом. Нема другог исцељења. Политички програми могу побољшати ситуацију, али не могу излечити. То важи за све људско: и психологија може помоћи на много начина, али не може излечити. Само Бог може исцелити,  ништа људско нема такву моћ. Све док остајемо људи и остајемо у својим људским идејама, нећемо успети. Молитва Господња нам каже „Да буде воља Твоја...“, али као што сам рекао, то нас много не занима.

Није на мени да судим људима, то може само Бог, али ми, наравно, можемо коментарисати догађаје. Христос нам даје критеријум за то кад каже: „По плодовима њиховим познаћете их...“. Наравно, и сам патријарх Вартоломеј зна да његови поступци нису уродили добрим плодом. Проблем за њега је како да изађе из те ситуације, а да не изгуби образ. По мом мишљењу, то је могуће само ако се врати Христу.

Интервјуишемо вас током дискусије о преговорима о Украјини и другим жариштима у свету. Људи су уморни од ратова и желе мир. Како наћи мир?

У суштини, мир није мир, већ одсуство рата, јер ће се наћи довољно људи који ће бити веома, веома несрећни. Истински мир не постиже човек. Када погледате литургију након што је началствујушчи благословио олтар јеванђељем („Благословено Царство...“), која је прва молба која следи? "У миру Господу се помолимо." Друга молба? „О горњем свету.“ Трећа молба? "За мир целог света..."  Шта мислите, зашто литургија баш тако почиње? Зато што људи немају мира. Зато што мир постоји само кад царује Бог.  Али царство Божје, од времена кад је дошао Христос, не само на небу већ и на овој земљи, али оно се остварује само у срцима оних који слушају Христа, а сви остали исто граде царство, али ако то није царство Христово, оно је увек нешто човечје и зато не може преживети. Црква то врло добро зна, зато те молбе баш тако и почињу. И ако мало боље послушамо: „Опет и опет у миру Господу се помолимо...“, „Мир свима...“, „Милост мира, жртва хвале...“. Мир је једна од најчешћих речи у литургији, јер сама литургија је царство на земљи, када празнујемо ту литургију, јер се баш у том царству може наћи мир, али мир Христов, а не мир људски. И опет, то не значи да можемо седедети не радећи ништа. Морамо радити, али Христос каже: „Без Мене не можете учинити ништа“. И апостоли су били пуни ревности, али тек када су имали Духа Светога били су успешни.

Већина православних хришћана није усредсређена на Христа. "Без Мене не можете чинити ништа." Наравно, ми смо верници и можда се молимо јутарњим и вечерњим молитвама. Али питање је колико се мењамо захваљујући својој вери, и за већину људи је истина да се они врло мало мењају. То се дешава зато што верују у Христа, али Га не стављају у средиште свог живота, и док то не схватите мало тога се дешава, а нама је потребно покајање у правом смислу те речи (промена мишљења), јер можемо ићи на исповест и кајати се колико год желимо. Можете, наравно, радити разно, не знам, 50 поклона за неке ствари, али то вас неће променити ако не промените фокус размишљања. Ако ваш фокус размишљања остане исти, односно оно што сте одувек радили, а и помало сте благочестиви, увек ћете остати помало благочестиви, али се нећете променити. То је задатак литургије: да мења људе, али погледајте на људе. Како се мењају после литургије? Другим речима, литургија не мења људе у великим размерама, иако има моћ да то учини, јер људи не желе да учествују у њој, а то је опет прича о Адаму и Еви. Адам и Ева су добили позив од Бога да постану слични Њему, и да су пристали, били би преображени. Пошто нису сарађивали, нису се преобразили. Када свештеник чита анафору, коју обично не чујете јер је чита тихо, она каже: „Нека сиђе добри дух Твој на нас и на ове дарове...“. Зашто прво на нас па на дарове? Дарови се морају преобразити у Тело и Крв Христову, а ми у праве хришћане, дакле то је двоструко преображење. Постајемо деца Божија! А ако се не придружимо? Ту треба да почне православно размишљање – увек с Христом. Шта Христос хоће од нас? Он жели од нас врло једноставно, као што смо већ рекли, то је оно што је Он желео од самог почетка – да кроз Његов лик постанемо слични Њему. Оно што нас је спречило да постанемо слични Њему је улазак греха у човека, а то је поново постало могуће захваљујући Христу, који је победио грех, смрт и ђавола. Ако, такорећи, прионемо к Њему, можемо поново ући у тај процес Уподобљавања Богу. У молитви за причешће користи се реч „прионути“. „Али добро ми је да прионем Богу и да наду спасења положим у Господа...“ каже се у последњој молитви пред причешће. То је управо тако. Али ако не завршимо тај процес, а имамо слободу да то учинимо – Бог нам је дао – можемо одлучити да ли то желимо или не, као Адам и Ева. И увек су Адам и Ева такви: ми то не желимо. Зато се не преображавамо, а пошто се сами не преображавамо, не преображавамо ништа. Али то не значи да не треба ништа да радимо. Само морамо знати своје границе. Прелазимо границе у Богу, као што каже псалмопевац: „У Богу ја прелазим зид...“ Иначе стојим пред зидом и изгледам глупо.

Овај чланак ће се прво појавити на нашој веб страници у писаној форми, могуће и у аудио формату, а затим ће вероватно бити преведен на шест језика тако да многи људи могу чути или прочитати ваше речи. Шта желите да кажете овим људима? Шта Вам је на уму?

Желео бих да кажем оно што је апостол Павле већ рекао: „Заборављајући оно што је иза и напрежући се ка ономе што је испред, тежим ка циљу за награду узлазног позива у Христу Исусу. Амин.

Амин.

Pročitajte takođe